Prvih pola veka Zimskih Olimpijskih igara

Istorija Istorija Zimskih Olimpijskih Igra Prvih pola veka Zimskih Olimpijskih igara

Prvih pola veka Zimskih Olimpijskih igara

Neželjeno dete svetskog olimpizma stiglo je do dvadesetog rođendana. Osnivač olimpijskog pokreta baron Pjer de Kuberten bio je ogorčeni protivnik Zimskih igara do kraja života, verujući da one u startu krše osnovni postulat olimpizma – okupljanje svih sportista na istom mestu i u isto vreme. U skladu sa Kubertenovim idejama takmičenja u hokeju i umetničkom klizanju održavana su na Letnjim igrama 1908. i 1920. godine, ali njegov otpor nije bio dovoljan da zaustavi proces.

Prvi festival zimskih sportova održan je u Šamoniju od 25. januara do 5. februara 1924. godine, a Kuberten je lično sprečio da ponese naziv Olimpijske igre (zvanični naziv – Međunarodna nedelja zimskih sportova). Priznanje je stiglo posredno i prećutno – u najavi sledećih Igara, koje su organizovane u švajcarskom Sent Moricu, navodi se da se radi o Drugim olimpijskim igrama.

Prvobitni koncept bio je da država-organizator Letnjih igara ima pravo prvenstva u određivanju domaćina, pod uslovom da ima uslove da organizuje Zimske igre. Tako je Pariz doneo domaćinstvo Šamoniju, Los Anđeles Lejk Plesidu, a Berlin Garmiš-Partenkirhenu. Jedini predratni izuzetak bila je pomenuta 1928. godina, kada su Letnje igre organizovane u Amsterdamu – pošto je najviši vrh Holandije Falserberg visok samo 323 metra, bilo je jasno da će zimski sportovi morati da potraže drugo borilište.

      Od samog starta na programu zimskih Igara bili su nordijsko skijanje, hokej, umetničko i brzo klizanje i bob, ukupno 16 disciplina za 258 sportista iz 16 država. Među samo 11 žena (takmičile se samo u umetničkom klizanju) bila je i 11-godišnja Sonja Henje iz Norveške. Njeni zemljaci zauzeli su prvo mesto po broju medalja, a na toj poziciji nalaze se i danas, bilo da posmatramo ukupan učinak sa 19 takmičenja, ili samo trofeje iz Solt Lejk Sitija 2002. godine. Prevlast Skandinavije potvrdio je Finac Klas Tunberg, osvajač svih pet zlatnih medalja u brzom klizanju.

      Henje i Tunberg će biti među nosiocima zlatnih medalja u Sent Moricu, gde se dogodio kuriozitet: zbog otopljavanja nije održano takmičenje u brzom klizanju na 10.000 m, jedini slučaj u istoriji ZOI da medalje u nekoj disciplini nisu podeljene. Rodno mesto sankaških sportova pružilo je prvu olimpijsku priliku skeletonu.
      Četiri godine kasnije u Lejk Plesidu staza za bob bila je poklon predsednika Organizacionog komiteta, a na njoj zlato u četvorosedu je osvojio Bili Fiske, olimpijski bokserski šampion iz Antverpena 1920. godine. Do danas niko osim njega nije osvajao zlato na letnjim i zimskim igrama. Igre u Lejk Plesidu otvorio je Frenklin Delano Ruzvelt, a 1936. u Garmiš-Partenkirhenu to će učiniti Adolf Hitler.
      Na jugu Nemačke prvi put su uvedene alspke skijaške discipline, u kojima su učestvovale i žene, pa je broj učesnika utrostručen u odnosu na 1932. Instruktori skijanja nisu mogli da se takmiče, jer su proglašeni profesionalcima, a Norveška je bila totalno superiorna, posle zaostatka za domaćinima u Lejk Plesidu.

      Igre 1940. trebalo je da budu održane u japanskom Saporou, rat te zemlje sa Kinom najpre ih je vratio u Garmiš, ali ih je invazija Nemačke na Poljsku otkazala. Na prvim igrama posle rata i pauze od 12 godina, ponovo u Sent Moricu, Nemačka i Japan nisu mogli da se takmiče. Heroj te zime bio je Francuz Anri Orejer, nekoliko godina ranije saborac De Gola, Mišel i Renea u Pokretu otpora. Posle četiri takmičenja od Igara se na više od pola veka oprostio skeleton.
      Najuspešnija zimska sportska nacija dobila je priliku da bude domaćin 1952. godine, a Oslo je postalo dom prve olimpijske vatre u istoriji Zimskih igara. Prvi put u istoriji skupili su se predstavnici 30 nacija, ali je heroj bio lokalni brzi klizač Jalmar Andersen, osvajač tri zlata.
      Italija je pre Torina domaćin bila ravno pola veka ranije. U Kortini d’Ampeco, na padinama Dolomita, hladni rad preneo se na snežna i ledena borilišta. Već u prvom nastupu sovjetski sportisti počistili su sve pred sobom, ukuljučujući i kanadske hokejaše, najavivši trajnu dominaciju. Junak igara bio je Austrijanac Anton Zajler, pobednik u sve tri alpske discipline. Prve igre koje je prenosila televizija imale su zabavan početak – na samom ulasku na stadion jedan od nosilaca olimpijske vatre okliznuo se i pao. Srećom, baklja se nije ugasila.

      Godinu dana pre Igara u Kortini u brdima Kalifornije osnovano je mestašce Skvo Veli. Pre petog rođendana ono je bilo domaćin osmih Zimskih olimpijskih igara, pošto je MOK dao prednost praktično nepostojećem gradu u odnosu na Inzbruk! Na brzinu igrađen je smeštaj za takmičare – svih 750 ubačeno je u istu zgradu. Amerikanci su šokirali Sovjete u hokeju, a tehnologija je dosegla novi nivo: prvi put su korišćeni kompjuteri za obradu rezultata, a posle jednog spora tokom slalomske trke prvi put u istoriji televizijskog sporta iskorišćen je usporeni snimak. Na Igrama je debitovao bijatlon, a dominacija je ostala u sovjetskim rukama.
      Inzbruk je 1964. ipak dobio priliku da se pokaže, ali se tada umešala priroda. Jake kiše i toplo vreme nedelju dana pred početak podstakle su priče o otkazivanju Igara! Ključnu ulogu odigrla je austrijska vojska, koja je sa vrhova planina donela 20 hiljada kocaka leda i dvadeset tona snega, da bi borilišta mogla da ugoste sportiste.
      Kada su takmičenja počela heroina je postala Lidija Skoblikova – sovjetska brza klizačica osvojila je dva zlata u Skvo Veliju, da bi u Inzbruku slavila u sve četiri discipline. Do danas ona je ostala jedina sportistkinja sa šest zlatnih medalja na Zimskim igrama. Povratak boba (u Skvo Veliju nije bilo staze) i uključenje luža doprineli su da broj učesnika prvi put premaši hiljadu (1091).

      Igre 1968. održane su na drugoj strani Alpa, u francuskom Grenoblu, a otvaranje je orgnaizovano u najboljoj tradiciji nirnberških naci-svečanosti: šezdeset hiljada gledalaca gledalo je ulazak baklje u stadion i slušalo otkucaje srca njenog nosioca, pre nego što su helikopteri ispustili milione ružinih latica. Na kraju je slobodni svet ipak pobedio diktaturu, jer je Norveška nadmašila SSSR, ali su Igre obilovale skandalima: Istočne Nemice su varale u sankaškon takmičenju, ispostavilo se da je austrijska spustašica Erika Šineger zapravo – muško, a Žan Klod Kili je osvojio sva tri alpska zlata uz pomoć tajanstvene osobe, koja je utrčala u stazu kada se niz nju spuštao Kilijev najveći rival Karl Šranc.
      Posle Šarla de Gola na red je došao i četvrti lik iz Drugog svetskog rata – igre u Saporou 1972. godine otvorio je car Hirohito. A žrtva nepravde ponovo je bio Šranc: u borbi konzervativnih članova MOK za očuvanje amaterskog duha Austrijanac je ostao jedini sportista kojem je zabranjen nastup na Igrama. Sovjeti su ponovo bili najjači, Kanađani su u nemoći bojkotovali hokej (dve decenije bez zlata), a Japan je na domaćem terenu osvojio sve tri medalje u skokovima. Pojedinačno je tu zimu obeležio holandski brzi klizač Ard Shenk, osvajač tri od četiri olimpijska zlata, koji je uspeh zaokružio sa četiri prva mesta na Svetskom prvenstvu dve nedelje kasnije.
      Posle toga došao je novi Inzbruk, novi Lejk Plesid, pa Igre na tada domaćem terenu, u Sarajevu. Tamo smo se radovali i prvim medaljama, ali su kasnije te medalje otišle kući, na padine Julijskih alpa. Ali, to je već neka druga priča.

Izvor: U susret Torinu 2006