Istorija Istorija Zimskih Olimpijskih Igra Abeceda ZOI Sarajevo '84

Abeceda ZOI Sarajevo '84

Četrnaeste zimske olimpijske igre održane su od 8. do 19. februara 1984. godine u Sarajevu. To su bile prve zimske olimpijske igre održane u nekoj socijalističkoj zemlji, i druge uopšte, nakon Letnjih olimpijskih igara čiji je domaćin 1980. godine bila Moskva, glavni grad tadašnjeg Saveza Sovjetskih Socijalističkih Republika (SSSR).

Na Četrnaestim zimskim olimpijskim igrama ukupno je održano 39 takmičenja u šest sportova. Medalje je osvojilo 17 zemalja. Od ukupno 117 medalja, Sovjetski Savez i Istočna Nemačka zajedno su uzeli 49. Finski olimpijci osvojili su 13, norveški devet, a švedski i američki po osam.

Za kompletnu infrastrukturu Igara u Sarajevu utrošeno je 142,6 miliona američkih dolara.

Igre je pomoglo i 10.450 dobrovoljaca.

Osim sportista, Sarajevo za vreme Igara pohodili su i poznati gosti iz sveta: od švedskog kraljevskog para – kraljice Silvije i kralja Gustava, norveškog kralja Olafa, engleske princeze Ane, preko poznatog holivudskog glumca Kirka Daglasa, pa do kontroverznog meksičkog istraživača i arheologa Salinasa Prajsa, koji je tada zagolicao maštu Jugoslovena tezom da je drevna Troja bila u stvari smeštena na desnoj obali Neretve, u mestu Gabela, na pola puta između Čapljine i Metkovića.

Američki kantri-pevač Džon Denver takođe je posetio Sarajevo. Štaviše, spevao je i prigodne pesmice povodom Igara.

Osim što je Jugoslavija bila prva socijalistička zemlja-domaćin zimskih olimpijskih igara, Sarajevo je ušlo u istoriju i po tome što se na zimskim olimpijskim igrama prvi put pojavio i jedan tamnoputi skijaš. Bio je to Senegalac Lamine Gueje.

Latinoamerička država Meksiko debitovala je na Zimskim olimpijskim igrama 1928. godine u švajcarskom Sen Moricu. Predstavljala ih je bob-ekipa, koja je u petosedu (da, dobro ste pročitali, bob posada je tada brojala pet članova!), u konkurenciji 23 posade, zauzela odlično 11. mesto. Nakon 56 godina pauze, Meksikanci su se ponovo pojavili na zimskim olimpijskim igrama – u Sarajevu 1984. godine

Predstavljao ih je alpski skijaš, dvadesetpetogodišnji Hubertus fon Hohenlohe. Iako rođen u Meksiko Sitiju, potomak je nemačkih plemića, sin princa Alfonsa Hohenlohea i princeze Ire Firstenberg.

Ono po čemu je njegova sportska biografija izuzetna jeste činjenica da je učestvovao i na zimskim olimpijskim igrama 1988, 1992, 1994, 2010. i 2014. godine, i da je sa 55 godina postao drugi najstariji učesnik zimskih olimpijskih igara. Osim starošću, Hubertus je u Sočiju privlačio pažnju javnosti i po skijaškom kombinezonu koji je podsećao na odelo meksičkih pevača – marijača.

A

Atina je grad gde je Sarajevo 18. maja 1978. godine, tokom 80. sednice, Međunarodnog olimpijskog komiteta (MOK), dobilo organizaciju Igara.

Gradovi protivkandidati bili su japanski Saporo i švedski Falun i Geteborg u okviru zajedničke kandidature.

U prvom krugu glasanja najviše glasova dobio je Saporo (33), Sarajevo je imalo dva glasa manje, a Geteborg i Falun 10.

U drugom krugu, u kojem su učestvovala samo dva prvoplasirana kandidata, Sarajevo je trijumfovalo sa 39 glasova, ispred Sapora sa 36.

Komparativna prednost Sarajeva u odnosu na ostale kandidate bila je blizina svih sportskih borilišta – sva su bila u okviru kruga poluprečnika od 24 kilometara.

Takođe, verovalo se da zbog vanblokovske politike Jugoslavije, neće biti bojkota olimpijskih igara, kao što je redovno bio slučaj tih godina.

Tako se i dogodilo. Najveći dobitak za sport bilo je učešće sportista iz Narodne Republike Kine nakon dužeg odsustvovanja sa olimpijskih igara. Sukob sa MOK-om je nastao zbog dozvole učešća takmičarima Republike Kine, odnosno Tajvana, koji vlasti u Pekingu nisu priznavale.

Pred Igre u Sarajevu postignut je kompromis – sportisti Tajvana prvi put su nastupili pod imenom Kineski Tajpei. Taj naziv smatra se statusno neutralnim, zbog čega NR Kina do današnjih dana toleriše učešće njegovih sportista na olimpijskim igrama.

B

Bibija Kerla predstavljala je Jugoslaviju u sve četiri ženske discipline brzog klizanja – 500, 1.000, 1.500 i 3.000 metara, i sve četiri završila na poslednjem mestu. To i ne čudi s obzirom da je tek 18 meseci pre Igara prvi put stala na klizaljke.

Kao domaćin, Jugoslavija je mogla bez kvalifikacija u svakoj disciplini da ima svog predstavnika. Popularna Biba je bila član Atletskog kluba “Sarajevo”, bacala je disk i bila reprezentativka Jugoslavije.

Čim se u njenom klubu osnovala sekcija za brzo klizanje, ona joj se priključila i počela da trenira novi sport. Nakon samo 15-ak dana intenzivnog treninga, Kerla je na test-takmičenju pobedila konkurenciju i napravila veliki korak ka učešću na Olimpijskim igrama u Sarajevu.

Rođena Sarajka je jedinstveni slučaj u istoriji jugoslovenskog sporta, jer je bila reprezentativka bivše države u čak četiri sporta – osim u atletici i brzom klizanju, oblačila je dres sa državnim grbom i u fudbalu i kuglanju.

C

Ceremonija svečanog otvaranja održana je 8. februara na stadionu “Koševo” pred više od 50 hiljada gledalaca. Olimpijski plamen, koji je označio početak Igara, upalila je klizačica Sanda Dubravčić, vicešampionka Evrope iz 1981. godine, tačno u 15 časova i 44 minuta. Devetnaestogodišnja Zagrepčanka postala je tako prva žena koja je ikada upalila olimpijski plamen.

Igre je službeno proglasio otvorenim predsednik Predsedništva SFR Jugoslavije Mika Špiljak. Zakletvu u ime sportista položio je naš alpski skijaš Bojan Križaj, a zakletvu u ime sudija Dragan Perović.

Takmičenja su počela dan pre ceremonije svečanog otvaranja, 7. februara.

U Sarajevu nedeljama pre Igara nije pao “pravi” sneg, ali su tokom ceremonije svečanog otvaranja počele da promiču prve snežne pahulje. U noći između 8. i 9. februara značajno su pogoršani vremenski uslovi, pa je u samom gradu napadalo oko 40 cm snega, a na okolnim planinama oko 100 cm, uz pojačanje vetra, koji je narednih dana dostizao brzinu i do 200 kilometara na sat. To je dovelo do pomeranja satnice takmičenja u brzom klizanju 9. februara, kao i do višednevnog otkazivanja svih treninga u muškom i ženskom spustu i svih takmičenja u alpskim disciplinama.

Ceremonija zatvaranja Igara održana je 19. februara u dvorani “Zetra”.

Č

Čolić Zdravko, najpopularniji jugoslovenski pop-pevač tog doba, “pozajmio” je glas maskoti Igara vuku Vučku u kratkim reklamnim spotovima koje je animirao čuveni ilustrator i jedan od najplodotvornijih autora Zagrebačke škole crtanog filma Nedeljko Dragić.

Ć

Ćevapčići su papreno koštali slavnog holivudskog glumca Kirka Daglasa, koji je tokom Igara takođe posetio Sarajevo, barem tako govori urbana legenda koju pripovedaju Sarajlije.

Navodno, prepoznavši Daglasa kao svog gosta, u restoranu „Dalas” naplatili su mu nekoliko porcija ćevapčića čak 100 američkih dolara.

Ljute što ih je obrukao pred strancima, Sarajlije su htele da linčuju vlasnika tog restorana i naterali ga da zatvori restoran, jer više niko nije hteo da jede kod njega.
D

Dubrovnik je bio prvi jugoslovenski grad u koji je stigla olimpijska baklja, nakon što je po tradiciji zapaljena u grčkoj Olimpiji i potom otpremljena avionom.

Ukupna udaljenost koju je baklja prošla kroz Jugoslaviju iznosila je 5.289 kilometara. Baklju je nosilo čak 1.600 ljudi.

DŽ

Britanci Džejn Torvil i Kristofer Din su nadmoćno osvojili zlatnu medalju u konkurenciji plesačkih parova. Uz taktove “Bolera” francuskog kompozitora Morisa Ravela izveli su nastup koji je ostao najbolje ocenjen u istoriji klizanja – od 18 mogućih dobili su 12 maksimalnih ocena – 6,0. Za umetnički utisak svih devet sudija dodelilo im je “šesticu”.

“Bolero” izvorno traje preko 17 minuta i trebalo je prearanžirati na dozvoljenu dužinu, s obzirom da su pravila nalagala da slobodni ples mora da traje četiri minute, plus ili minus deset sekundi.

Kompozicija je, uz sve napore aranžera, mogla da bude “skraćena” samo na četiri minute i 28 sekundi, što je opet bilo 18 sekundi duže od propisanih pravila.

Međutim, kako se prema pravilima vreme računa od onog trenutka kada klizači klizaljkom dodirnu led, Britanci su tome prilagodili i koreografiju, pa su prvih 18 sekundi nastupa proveli njišući se na kolenima, dakle ne dodirujući klizaljkama led. Lukavo, a?

Đ

Đirardeli, Mark, petostruki pobednik Svetskog kupa, iako specijalista za slalom i velesalom, jedan je od prvih univerzalnih alpskih skijaša koji je beležio trijumfe i u ostalim disciplinama – super-veleslalomu, spustu i kombinaciji.

Austrijanac po rođenju, Mark se u ranoj fazi svoje karijere sukobio sa matičnim skijaškim savezom, pa se u Svetskom kupu takmičio za Luksemburg, iako formalno nije imao državljanstvo ove zemlje.

Međunarodni olimpijski komitet tražio je od Đirardelija papire kao dokaz da je Luksemburžanin, a kako ih on nije imao, bio je prinuđen da propusti olimpijske igre u američkom Lejk Plesidu 1980. i Sarajevu 1984. godine.

Na Igrama nisu učestvovali ni najbolji alpski skijaš svih vremena Šveđanin Ingemar Stenmark, kao ni Hani Vencel iz Lihtenštajna.

Međunarodna skijaška federacija (FIS) zabranila je Stenmarku i Vencelovoj da nastupe u Sarajevu, jer su prekršili tadašnje norme amaterizma, sklapajući komercijalne ugovore van znanja svojih nacionalnih saveza. Stenmark u muškoj i Vencelova u ženskoj konkurenciji trebalo je da brane zlatne medalje osvojene u slalomu i velesalomu na prethodnim Olimpijskim igrama u Lejk Plesidu.

Izostanci “Velikog Ingea” i nesuđenog Luksemburžanina Marka značajno su oslabili konkurenciju u muškom slalomu i velesalomu. Naime, Đirardeli je te sezone zabeležio čak pet slalomskih pobeda u 10 trka Svetskog kupa i osvojio prvo mesto u toj disciplini, dok je Stenmark, koji je i dalje prvi na večnoj listi po ukupnom broju trijumfa u Svetskom kupu (86), uzeo Mali kristalni globus kao najuspešniji u veleslalomu. Tokom sezone zabeležio je četiri pobede u osam koliko trka koliko je održano u ovoj disciplini.

Nažalost, Bojan Križaj, najveći adut našeg olimpijskog tima, nije uspeo da iskoristi nastalu situaciju i domogne se medalje u Sarajevu. “Veliki Boki” je te sezone u slalomskim trkama Svetskog kupa već imao osvojeno jedno drugo (u italijanskom Kurmajeru) i treće mesto (u austrijskom Kicbilu).

Poslednjeg dana Igara, 19. februara, Križaj je zauzeo “samo” sedmo mesto u slalomu, sa ukupnim vremenom 1:41,51 minut. U prvoj trci na tehnički zahtevnoj i zaleđenoj stazi, na kojoj je odustao čak 21 takmičar, postigao je deseto vreme – 52,98 sekunde. Druga staza je bila nešto lakša, pa je Križaj tu ostvario peto najbolje vreme – 48,53 sekundi.

E

Ekipe iz čak 49 zemalja učestvovale su na takmičenjima u Sarajevu, što je bio rekordni broj u istoriji zmiskih olimpijskih igara. Za medalje borilo se 1.272 sportista – 998 muškaraca i 274 žene.

Prvi put na zimskim olimpijskim igrama pojavili su se sportisti iz Egipta, Monaka, Portorika, Senegala i Britanskih Devičanskih ostrva. Bojkota Igara nije bilo nakon dužeg vremena.

Medalje su osvojili takmičari iz 17 država. Najviše odličja uzeo je nacionalni tim Sovjetskog Saveza – 25, ali su najuspešniji bili sportisti Istočne Nemačke, koji su osvojili medalju manje, ali čak devet zlatnih, nasuprot šest sovjetskih …

Debakl je pretrpela velesila u zimskim sportovima Austrija, osvojila je samo jednu medalju – bronzanu u spustu …
Filip-Fil Mer i Stiven-Stiv Mer su 19. februara u trci slaloma postigli nezapamćen uspeh u istoriji sporta uopšte. File i Steva ostvarili su dvostruku pobedu, a ono što ovaj uspeh čini jedinstvenim jeste činjenica da su ovi Amerikanci braća, i to – jednojajčani blizanci. Nešto kao nekadašnji fudbaleri Zoran i Zlatko Vujović, ali u skijanju …

F

Fil je trijumfovao ukupnim rezultatom 1:39,41 minut, dok je Stiv bio drugi sa rezultatom 1:39,62 minut.

G

Galerista Lazar Vujić, rođeni Jajčanin, uoči Igara predložio je Olimpijskom komitetu Jugoslavije da iskoristi svoje poslovne i prijateljske veze i pokrene projekat saradnje sa tadašnjim vodećim svetskim umetnicima, pa ih je čak 17 napravilo umetnička rešenja prema kojima su izrađeni plakati i razglednice igara.

Među njima bili su: Pjero Doracio, Fridrih Hundertvaser, Dejvid Hokni, Henri Mur, Mikelanđelo Pistoleto, Džejms Rouzenkvist i guru pop-arta Endi Vorhol …

H

Hemelajnen, Marja Liza, možda nije ostavila najupečatljiviji utisak, možda nije pobrala najveće simpatije publike, ali cifre su neumoljive i one kažu da je finska skijaška trkačica najuspešnija sportistkinja Igara sa tri zlatne medalje u trkama na pet, 10 i 20 kilometara, i bronzanom u trci štafeta četiri puta pet kilometara.

I

Igman - planina bila je poprište verovatno i najvećeg razočarenja domaće javnosti. To je bilo mesto održavanja takmičenja u skijaškim skokovima na maloj i velikoj skakaonici. Mnogi su očekivali da će Jugoslavija upravo tu osvojiti svoju prvu medalju, jer je naš najbolji skakač Primož Ulaga te sezone bio sjajan – trijumfovao je u Lejk Plesidu 17. decembra 1983. godine na maloj skakaonici, bio je drugi samo dan kasnije na istom mestu na velikoj skakaonici, i treći u austrijskom Bišofshofenu 6. januara 1984. godine u okviru novogodišnje turneje “četiri skakonice”.

“Đulaga” (kako su ga pre takmičenja prozvale Sarajlije zato što je leteo kao đule) jednostavno nije podneo ogroman pritisak očekivanja, pa je u prvoj seriji na 70-metarskoj skakaonici doskočio do skromnih 59 metara, što je bio najkraći skok tokom takmičenja. Ni dobar drugi skok od 82 metra nije mogao da poništi posledice katastrofalnog prvog, pa je Ulaga završio na ponižavajućem pretposlednjem, 57. mestu.

Šest dana kasnije, na 90-metarskoj skakaonici delimično je popravio utisak osvojivši 13. mesto, sa skokovima od 99 i 103 metra. Ali opet daleko od pobedničkog podijuma …

J

Jurij-Jure Franko, dvedesetjednogodišnji skijaš iz Nove Gorice je osvajanjem srebrne medalje u velesalomu 14. februara postao prvi Jugosloven – osvajač medalje na zimskim olimpijskim igrama. Sarajlije su ga ekspresno zavolele, pa su smislile i slogan: “Volimo Jureka više od bureka! … To je i nakon Igara pisalo na velikom displeju u centru grada, iznad kafane “Park”.

– Oni su nama tada obećali kao nagradu videorekorder od Hitačija. I razmišljao sam: Ako vozim vrlo dobro u drugoj vožnji, dobiću videorekorder! – prisetio se Franko.

Jure je bio jugoslovenski adut iz senke, s obzirom da su se medalje najviše očekivale od skijaša Križaja i skakača Ulage. Njegov uspeh u Sarajevu ipak nije bio toliko iznenađenje, jer je Franko u delu sezone do Igara osvojio po jedno treće, četvrto i peto mesto u trkama velesaloma za Svetski kup.

Franko je prvu trku odvozio u četvrtom najboljem vremenu (1:21,15 minut), ali je zato u drugoj postigao najbolji rezultat – 1:20,26 minut, zaostavši u ukupnom rezultatu 23 stotinke iza pobednika Švajcarca Maksa Julena …

K

Kornelije-Bata Kovač autor je muzičkog znaka Igara, u trajanju od 17 sekundi, kojim su najavljivani i odjavljivani televizijski i radio izveštaji i prenosi sa olimpijskih borilišta …

L

Lokacije borilišta na kojima su se odvijala takmičenja, za razliku od ranijih zimskih olimpijskih igara, nisu bile toliko međusobno udaljene.

Takmičenja su održavana u gradu i na okolnim planinama. U centru Sarajeva nalazili su se ledena dvorana “Zetra” (umetničko klizanje, finale hokeja), klizalište “Zetra” (brzo klizanje) i hala “Skenderija” (hokej).

Na planini Bjelašnica održana su takmičenja u alpskom skijanju za muškarce, a na Jahorini su učestvovale alpske skijašice.

Na Velikom polju na Igmanu održana su takmičenja u skijaškom trčanju, nordijskoj kombinaciji (skijaško trčanje) i biatlonu.

Na velikoj (90 metara) i maloj (75 metara) skakaonici na Malom polju na Igmanu organizovana su takmičenja u skijaškim skokovima i nodijskoj kombinaciji (skokovi).

Najzad, bob i sankanje održani su na stazi u Trebeviću.

LJ

Ljubljana je dala najviše jugoslovenskih olimpijaca – čak njih 25 od 72 rođeni su u Ljubljani: Igor Beribak (hokej), Marjan Gorenc (hokej), Dejan Burnik (hokej), Jože Kovač (hokej), Andržej Vidmar (hokej), Matjaž Sekelj (hokej), Blaž Lomovšek (hokej), Tomaž Lepša (hokej), Vojko Lajovec (hokej), Tatjana Smolnikar (skijaško trčanje), Andreja Smekar (skijaško trčanje), Metka Munih (skijaško trčanje), Jože Klemenčič (skijaško trčanje), Janez Kršinar (skijaško trčanje), Veronika Šarec (alpsko skijanje), Nuša Tome (alpsko skijanje), Mateja Svet (alpsko skijanje), Anja Zavadlav (alpsko skijanje), Tomaž Cerkovnik (alpsko skijanje), Vasja Bajc (skijaški skokovi), Miran Tepeš (skijaški skokovi), Primož Ulaga (skijaški skokovi), Jure Velepec (biatlon), Marjan Vidmar (biatlon) i Andrej Lanišek (biatlon).

M

Mediji su okupirali Sarajevo tih dana. Sa Olimpijskih igara izveštavalo je preko 7.393 predstavnika sredstava javnog informisanja iz čitavog sveta – 2.363 iz štampanih medija i 5.030 iz elektronskih.

Zabeleženo je prisustvo 67 radio i TV kompanija koje su emitovale 514 sati TV programa, koji je, procenjuje se, odgledalo oko dve i po milijarde gledalaca širom sveta.

N

Najbolje do tada organizovane igre, izjavio je predsednik Međunarodnog olimpijskog komiteta (MOK) Huan Antonio Samaran u govoru na zatvaranju Igara 19. februara 1984. godine.

Špancu su ovo bile prve igre na mestu predsednika MOK-a. Na tu funkciju je imenovan na 83. sednici MOK-a od 15. do 18. jula 1980. godine, uoči Igara u Moskvi 1980. godine, ali je na dužnost stupio po njihovom završetku. Za vreme njegovog mandata Igre su omasovljene, komercijalizovane i uključeni su profesionalci … Po njemu je i “Zetra” preimenovana u “Olimpijsku dvoranu Huan Antonio Samaran”.

NJ

“Njujork Tajms”, ugledni američki dnevnik, preko svog izveštača sa lica mesta Dejva Andersona, obaveštavao je domaću javnost 15. februara o prvoj medalji Jugoslavije na zimskim olimpijskim igrama.

Primećujući kako je taj uspeh izazvao erupciju oduševljenja i povećanu konzumaciju nacionalnog pića – šljivovice, Anderson je istakao da je zemlja-domaćin potpuno zaslužila tu radost, jer je sjajno organizovala Igre, uprkos skeptičnim predviđanjima.

Prema njemu, Jugoslavija je mnogo bolje organizovala Igre nego njegov Lejk Plesid četiri godine ranije. I to uprkos skoro četvorodnevnoj snežnoj oluji koja je pogodila Sarajevo odmah nakon otvaranja Igara.

Novinar je iskazao i svoje oduševljenje gostoprimljivošću domaćina, navodeći primer jednog gosta Sarajeva, koji je ušao u nešto što je pomislio da je taksi u želji da se preveze do pres-centra u Skenderiji. Tokom vožnje primetio je neku tašnu na zadnjem sedištu i rekao je vozaču da ju je sigurno zaboravio prethodni putnik.

– Ne, to je moja tašna – odgovorio je vozač. – Krenuo sam sa posla kući, samo sam se zaustavio da vas odvezem tamo gde želite.

Putnik je bio iznenađen jer ovakvu besplatnu uslugu ne bi mogao da očekuje u svojoj zemlji, pisao je tih dana američki novinar.

O

Olimpijski plamen nije prvi put boravio u Jugoslaviji 1984. godine. Baklja je prolazila ukupno tri puta – za Igre 1936. godine u Berlinu, za Igre 1972. godine u Minhenu i, naravno, za Zimske olimpijske igre 1984. u Sarajevu.

Najdramatičniji prolazak bio je prvi, a povod je bila Rezolucija koju je potpisalo 100 uglednih sportista i javnih ličnosti da se bojkotuju Igre u Berlinu. Rezultat toga bili su protesti u velikom broju mesta u Jugoslaviji kroz koje je prolazio olimpijski plamen. Najburniji su bili oni u Banjaluci, gde je morala da interveniše i policija.

Olimpijska baklja za Igre u Minhenu imala je 6.200 nosilaca, a prešla je 5.532 kilometara. Krenula je iz Atine i išla preko Soluna, Istanbula, Varne, Bukurešta, Beograda, Budimpešte, Beča …

Putovanje baklje za ZOI 1984. počelo je u grčkoj Olimpiji, a baklja je potom avionom stigla u Dubrovnik. Ukupna udaljenost koju je baklja prošla kroz Jugoslaviju iznosila je 5.289 kilometara. Baklju je nosilo čak 1.600 ljudi.

Prenos Vatre je iz Dubrovnika obavljen u dva pravca: Istočnom (dugom 2.602 kilometra) i Zapadnom (2.687 kilometara) rutom, obišavši sve krajeve Jugoslavije, posećujući glavne gradove, istorijska mesta vezana za razvoj olimpizma i sporta u Jugoslaviji, sportske centre … Specijalna baklja i uniforma za nosioce bili su poklon sponzorske kompanije “Mizuno”, a prevožena je u adaptiranim vozilima “Micubiši”.

Od većih gradova, Istočni pravac je na putu do Sarajeva prošao kroz Titograd (današnju Podgoricu), Prištinu, Skoplje, Niš, Beograd, Suboticu, Osijek, Novi Sad, Šabac, Brčko i Tuzlu, dok je Zapadni pravac “overio” Mostar, Split, Šibenik, Zadar, Rijeku, Pulu, Kopar, Ljubljanu, Jesenice, Kranj, Maribor, Zagreb, Banja Luku, Zenicu …

P

Pašović Ajdin, odrastao na skijaškim terenima Pala i Jahorine, bio je prvi jugoslovenski zimski olimpijac van Slovenije. Ajdin je na jugoslovenskoj smučarskoj sceni zablistao sedamdesetih godina, kada je kao član Sarajevskog smučarskog kluba, nakon pobeda u juniorskoj i omladinskoj konkurenciji, sedamdeset pete postao državni prvak u spustu.

Godinu kasnije izborio je mesto i u olimpijskoj reprezentaciji Jugoslavije i na Zimskim olimpijskim igrama u Inzbruku zauzeo 41. mesto.

Upravo je Pašović u utorak, 7. februara 1984. godine, bio poslednji nosilac olimpijskog plamena. Prethodno na Vracama su se sastale dve olimpijske baklje, koje su se kretale istočnim i zapadnim delovima zemlje, da bi potom sjedinjena olimpijska baklja krenula sarajevskim ulicama prema Skenderiji.

Ajdin je tačno u 17 sati zapalio olimpijski plamen na platou ispred Skenderije.

Posle toga, održan je prigodan kulturno-umetnički program, u kojem su učestvovali Zdravko Čolić i Neda Ukraden. Prisutne je na svim svetskim jezicima pozdravila i velika maskota Vučka, a polusatna svečanost završena je velikim vatrometom.

R

Realizacija Zimskih olimpijskih igara u Sarajevu praktično je počela aprila 1980. godine konstituisanjem Organizacionog komiteta od 79 članova. On je zamenio Privremeni organizacioni komitet, koji je delovao od 13. jula 1978. godine, a za predsednika je imenovan Branko Mikulić, tadašnji član Predsedništva Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije, a Anto Sučić je imenovan za predsednika Izvršnog komiteta.

Organizacioni komitet održao je ukupno 12 sednica (po tri 1980.i 1981. godine, a po dve 1982, 1983 i 1984. godine. Poslednja je održana 19. oktobra 1984. godine.

Već na desetoj sednici, 10. jula 1980. godine, usvojen je detaljni plan izgradnje sportskih objekata, kao i drugih objekata koji su bili prestpostavka održavanja Igara (smeštaj, putna mreža, infrastruktura, itd) i usvojio predlog satnice Igara.

Najznačajni objekti izgrađeni za potrebe ZOI bili su:

I
– Sportski kompleks “Zetra” sa olimpijskom dvoranom, građen između 1. jula 1981. i 30. novembra 1982. godine. Stadion za brzo klizanje (od 15. novembra 1981. do 30. novembra 1982. godine). Rekonstruisani stadion “Koševo” (od 10. februara do 30. avgusta 1981. godine.
– Novoizgrađeni deo KSC “Skenderija”.
– Glavne i trening-staze, vertikalni transport kapaciteta 9.000 skijaša na sat i infrastruktura na Jahorini.
– Bob i sankaška staza sa pratećim objektima i infrastrukturom na Trebeviću, građeni su između 1. juna 1981 i 30. septembra 1982. godine.
– Staza za biatlon sa strelištem, staze za skijaška trčanja i trening-staze sa kompletnom infrastrukturom i pratećim objektima na Igmanu – Veliko polje.
– Skakaonice od 70 i 90 metara, građene između 1. juna 1981. i 1. decembra 1982. godine, rekreativna alpska staza, vertikalni transport i infrastruktura na Igmanu – Malo polje.
– Glavne i trening-staze za spust, slalom i veleslalom na Bjelašnici sa vertikalnim transportom kapaciteta 7.000 skijaša na sat, kompletnom infrastrukturom i pratećim objektima.

II
– Putna mreža u dužini od 160 kilometara.

III
– Specijalni objekti: dogradnja i opremanje RTV doma i Telekomunikacijske pošte, rekonstrukcija zgrada PTT, Narodnog pozorišta, Železničke stanice, aerodromske piste sa novoizgrađenom aerodromskom zgradom, itd.

IV
– Hotelsko-ugostiteljski objekti: novoizgrađeni “Holidej in” i “ŽTO” u Sarajevu, “Bistrica”, “Košuta” i “Feroelektro” na Jahorini, “Koran” i “Panorama” na Palama, “Igman” na Igmanu, “Famos” na Bjelašnici. Rekonstruisani su mnogi drugi hoteli.

V
– Stambeni objekti: “Mojmilo” (639 stanova) i “Dobrinja” (2.154), novi blok u Studentskom naselju “Nedžarići”.

S

Spust je, prema pravilima Međunarodnog olimpijskog komiteta, mogao da se održi samo na stazi koja je imala visinsku razliku od najmanje 800 metara između starta i cilja. Pošto je vrh Bjelašnice na visini od 2.067, a cilj u ravnici na 1.273 metara, nedostajalo je par metara …

Zato je izgrađen objekat na vrhu planine, a takmičari su u stvari startovali iz tog objekta, sa ukupne nadmorske visine od 2.076 metara. Tako je dobijena potrebna visinska razlika od 800 metara, tačnije 803 metra.

Š

Špiljak Mika, predsednik Predsedništva Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, ušao je u istoriju kao čovek koji je 8. februara 1984. godine zvanično otvorio 14. zimske olimpijske igre.

T

Televizijske prenose sportskih takmičenja u i oko Sarajeva pratilo je blizu dve milijarde ljudi širom planete. Bio je to najveći poduhvat u istoriji Jugoslovenske radio-televizije (JRT). Ona je proizvela 111 televizijskih prenosa koji su išli u svet u ukupnom trajanju od 204 časa.

Svaki republički studio dao je svoje ljude i opremu, koji su pokrivali određeno sportsko borilište. Evo kako su se televizijski centri međusobno podelili:
– Stadion Koševo – ceremonija otvaranja (RTV SARAJEVO ) – prenos je bio pokriven sa osam kamera.
– Ledena dvorana “Zetra” – umetničko klizanje i hokej na ledu (RTV Zagreb) – 12 kamera.
– Klizalište “Zetra” – brzo klizanje (RTV ZAGREB)
– Skenderija – hokej na ledu, proglašenja pobednika (RTV SKOPLJE) – šest kamera.
– Bjelašnica – muško alpsko skijanje (RTV LJUBLJANA – ABC) – 14 kamera.
– Jahorina – žensko alpsko skijanje (RTV SARAJEVO – RTV Titograd) – 14 kamera.
– Igman, Veliko Polje – skijaško trčanje, nordijska kombinacija i biatlon (RTV NOVI SAD) – 23 kamera.
– Igman, Malo Polje – skijaški skokovi (RTV PRIŠTINA) – 8 kamera.
– Trebević – bob i sankanje (RTV BEOGRAD) – 13 kamera.

U

Uglješa Uzelac, član Organizacionog komiteta Zimskih olimpijskih igara i gradonačelnik Sarajeva od 1983. do 1985. godine, bio je taj kome je pripala čast da na ceremoniji otvaranja Igara 8. februara preuzme olimpijsku zastavu iz ruku prvog čoveka MOK-a Huana Atonija Samarana.

V

Vučko je bio zvanična maskota Igara, izabrana na javnom konkursu na koji je pristiglo blizu 1.200 predloga. Vučka su izabrali čitaoci jugoslovenskih novina, u konkurenciji drugih finalista: veverice, jagnjeta, divokoze, bodljikavog praseta i grudve snega.

Njegov tvorac je ljubljanski akademski slikar Jože Trobec, koji je svoju maskotu prvobitno nazvao Jahorinko. Trobec bi sigurno odustao od konkursa da ga supruga nije nagovorila da učestvuje.

To je bio i jedini pristigli predlog koji je za maskotu uzeo vuka, što i ne čudi, s obzirom da je za ove životinje prva asocijacija – krvoločnost. Zato u odnosu na prvu verziju, “zvanični” Vučko nije imao zube, da bi delovao umiljatije.

Prezime Trobec, nažalost, postalo je poznato jugoslovenskoj javnosti znatno ranije po Metodu Trobecu, najpoznatijem serijskom ubici u tadašnjoj državi. Trobec je, naime, u Dolenji Vasi u Sloveniji od 1976. do 1979. ubio pet žena i zapalio ih u krušnoj peći kako bi uništio dokaze. Po njemu je nazvan i zagrebački pank-bend “Trobecove krušne peći” …

Z

Zvanični znak Igara delo je Miroslava Antoniča Roka, dok je piktograme sportova izradio Radomir Vuković.

Ž

Žena, koja je pored finske skijaške trkačice Marje Lize Hemelajnen, osvajačice tri zlatne i jedne bronzane medalje, obeležila Igre u Sarajevu bila je istočnonemačka umetnička klizačica, 18-godišnja Katarina Vit, koja je osvojila zlatnu medalju. Bila je to njena prva titula, a nakon toga biće još jednom olimpijska pobednica (1988. godine u Kalgariju), četvorostruka šampionka sveta i šest puta uzastopno najbolja u Evropi. Zbog svoje gracioznosti tokom nastupa, već u Sarajevu zaradila je nadimak “Ledena kraljica” …

Smerna i skromna Kaja Vit ukrasila je decembra 1998. godine duplericu “Plejboja”. Tiraž ovog muškog magazina zbog nje je skočio u nebo i samo je prvi broj, na čijoj se naslovnoj strani pojavila obnažena Merilin Monro, bio prodavaniji …

Izvor: strategija.org