Bojan Križaj

Meni je Juga ostala kao i pre
Skijao sam u vreme zajedničke države i ponosan sam na to. Moja generacija je digla ovaj sport iz nekog proseka i voleli su nas svi od Vardara do Triglava. Na krilima toga Hrvati su napravili veliki bum, a Slovenci nastavili napred. Petrovič, Strel, Kuralt, Franko cela moja generacija je potekla iz Slovenije, ali svi smo bili Jugosloveni. Jugonostalgičar sam, svake godine motorom obilazim bivšu državu. Zlatibor, Jadran, Ohrid, na Jahorini imam privatni posao - priča Bojan Križaj.

Srpski vaterpolisti, hrvatski rukometaši, slovenački skijaši... Da je ostala Jugoslavija, bili bismo sportska velesila?
To je hipotetičko pitanje na koje niko ne može dati odgovor, ali svakako da su sportisti sa ovog podneblja genijalni. Mi smo dokaz da male nacije iskaču iznad proseka. Sportisti se nisu pitali kad se zajednička zemlja raspadala. Držim palčeve i srce mi brže igra kada gledam pojedince i reprezentacije država bivše Jugoslavije.

Jesam jugonostalgičar.
Za mene su to bila dobra vremena. Drago mi je što mogu da živim i radim na celoj teritoriji bivše Jugoslavije i da sam svuda jednako dobro primljen. U Srbiji me uvek sjajno dočekaju, u Beogradu me ljudi prepoznaju na ulici, prilaze mi, pričamo o skijanju.

Ja države bivše Jugoslavije doživljavam kao i pre. Osećam da sam deo tog prostora, jeste se sistem promenio i država se raspala, ali te granice za mene uopšte ne postoje.

Uzor Žan-Klod Kili
U mojoj kući skijanje je tradicija, otac je bio skijaš, a ja sam stao na skije sa tri godine. Posle je sve išlo postepeno, kroz skijašku školu u Tržiču, ski-klub, juniorsku, pa seniorsku reprezentaciju. Još dok sam bio dečak bili smo na takmičenjima u inostranstvu – Austrija, Italija, Francuska. Idol mi je bio Žan-Klod Kili kome je najveći konkurent bio Karl Šranc. To su bili veliki heroji tadašnjeg skijanja.

Lična karta
- Ime i prezime: Bojan Križaj
- Datum rođenja: 3. januar 1957.
- Mesto rođenja: Kranj
- Pobede u Svetskom kupu: 8 (sve u slalomu)
- Uspesi:
osvajač kristalnog globusa (1987), pobednik Svetskog kupa u slalomu (1987),
drugo mesto na Svetskom prvenstvu u slalomu (1982)

Veštački sneg
     Sad se skija na veštačkom snegu, ne možeš da zamisliš trku na prirodnom snegu. Jer niko više ne može da napravi takvu stazu koja bi odgovarala i visokim startnim brojevima. A nekada je to bilo sasvim prirodno. Prvi su brojevi imali dobru stazu, a onda se skijalo po rupama. I niko zbog toga nije patio, svi su pokušavali da skupe što više bodova da bi imali bolje startne brojeve.
Za razliku od mog doba, skijaši su sada atlete. Skijaška industrija je izumom „karvinga“ naterala takmičare da promene ski tehniku, dok su ranije skijaši svojom tehnikom terali industriju da im prilagodi opremu.

Četvoro dece
     Imam četvoro dece, stariji su već oženjeni, imam i jednog unuka. To je sin mog sina Andreja koji je takođe bio član slovenačke skijaške reprezentacije. Ali se teško povredio, koleno mu je sasvim crklo, tako da više nije uspeo da se pridruži najboljima. Prestao je s aktivnim sportom, završio je fizioterapiju i radi u struci. A i ćerka je malo skijala, ali je slomila kičmu, hvala bogu, bez ikakvih posledica. Ovi najmlađi su šest i 11 godina i još ne možemo reći da li će biti skijaši. A onaj Križaj koji se sad takmiči nema nikakve relacije sa mnom.

Stenmark najbolji
     Bez konkurencije najbolji skijaš u istoriji je Ingemar Stenmark. On je napravio jedan novi standard u skijanju koji verovatno niko neće dostići. Ja i on smo i danas prijatelji. Nedavno je bio gost našeg hotela „Vučko“ na Jahorini. Došao je s familijom, bilo smo zajedno tri dana i baš je bilo super. U dobrim sam odnosima i sa Hansom Enom, Francom Klamerom, Paolom de Kijezom. Viđamo se ponekad, ali da tražimo jedan drugog, to baš ne.
A to da li je najbolji skijaš svih vremena s ovih prostora Bojan Križaj ili Janica Kostelić, vi odlučite. Ja ne trebam takvu trku.

Kobne stotinke
     Čovek uvek zapamti prvu pobedu, kad konačno uspe da se probije do samog vrha. Bilo je to 1980. u Vengenu. Ali fantastična je bila i pobeda kod kuće u Kranjskoj gori. U toj nekakvoj skijaškoj klasici uspeo sam pobediti sve što se pobediti moglo – Vengen, Kicbil, Madona di Kampiljo. A na velikim takmičenjima u slalomu sam uspeo da osvojim samo zlato na omladinskom prvenstvu Evrope 1975. i srebro na Svetskom šampionatu u Šladmingu 1982. A ostalo – bio sam tu negde, ali ne baš sretan. U Sarajevu sam bio kao neki favorit, ali znao sam da neće biti ništa jer nisam bio u dobroj formi i nisam se dobro osećao. I osvojio sam samo sedmo i deveto mesto. Svi me pitaju da li mi je žao tih stotinki. Pa žao mi je, sigurno, ali ja zbog toga nisam toliko patio. Više su patili drugi.

Rok, Jure, Boris...
     Rok Petrovič je u sezoni 1986/87. bio strašan, nepobediv. Ali to je njegova jedina sezona. Ni pre ni posle nije više bio toliko jak. Jure Franko (NA SLICI) je bio heroj u Sarajevu, ali takođe i pre i kasnije ništa veliko. Bio je tu i Boris Strel sa medaljom iz Šladminga i pobedom u Kortini Dampeco. Sve su to velika imena slovenačkog i jugoslovenskog skijanja. Zaista jedna super generacija. Gde god smi išli bili smo tim. Ako jedan napravi grešku, tu su uvek bila dvojica-trojica koji su mogli uzeti bodove. I ne samo bodove, već se i takmičiti za pobedničko postolje.

Bez penzije
     Kroz popularnost i prepoznatljivost ja sam od mojih sportskih rezultata dobio puno bonusa. To je bila baza koju sam u nekom smislu mogao konvertirati u dalji život. Ali finansijski mi država nikada nije mnogo pomagala. U Sloveniji ne postoji nacionalna penzija za sportiste. Dok imaju status, svi vrhunski sportaši se zapošljavaju na carini, u policiji. Nema nikakvih fondova i boniteta. Ništa.

Promašaj u Lejk Plesidu
      Nekima odgovara mekan sneg, meni je to uvek smetalo. Tvrde staze su mi bile omiljene. Možda je to i psihološki, šta znam. Ali definitivno u uslovima mekanog snega nikada nisam bio baš dobar. Ni u Bormiju, ni u Kran Montani. A najgore mi se desilo na slalomu u Lejk Plesidu kad sam promašio kapiju. To se zaista ne dešava. U prvom momentu sam mislio da su nešto pogrešili. Ali na kraju se ispostavilo da sam pogrešimo samo ja. Jednostavno, prošao sam mimo kapije. Ni danas mi nije jasno zašto. Ali padovi su deo sporta. To dođe kod svakoga. Kad foliraš, kad ne ide, kad ti dođe da se rasplačeš. Ali ako si motivisan da to prevaziđeš, onda na bazi tih grešaka možeš napraviti temelj za nove uspehe.

Talenti bez trenera
      Ne znam zašto danas u Sloveniji nema vrhunskih skijaša. Kada bih to znao, brzo bih rešio problem. Mislim da više nemamo onakvih stručnjaka kao što je nekad bilo. Većina kvalitetnih trenera odlazi u inostranstvo, a onda sponzori neće da ulažu u nešto što nije profitabilno. Ja mislim da uslovi i talenti nisu problem. Postoji nekoliko talentovanih mladih takmičara, ali oni su uglavnom specijalisti za jednu disciplinu. A danas se traže kompletni skijaši.

Fudbal i golf
     Čovek ne može praviti ocenu samog sebe, ali kažu da dobro igram fudbal. Ja znam da sam igrao često i da sam u tome uživao, ali sve je to bilo na bazi amaterizma i baznih priprema za skijanje. Danas fudbal retko igram, čak ga i ne gledam kao nekada. I ne mislim da je Zahović najbolji slovenački fudbaler svih vremena. Najbolji su Oblak i Katanec, oni su bili daleko ispred svih.
A golf sam počeo da igram kasnije. Ne znam zašto, ali u tome uživam. Golf je sada postao moja strast, pa sam čak kod kuće napravio mali teren da vežbam.

Sto dana snega
      Želeo sam da uložim u Zlatibor, ali tamo vlasnička struktura nije bila rešena, a ljudi s kojima sam razgovarao nisu baš znali šta hoće. Da bi ski-centar bio isplativ, potrebno je uložiti mnogo novca i omogućiti da snega ima bar 100 dana godišnje. U Srbiji je razvoj skijanja otežan jer nema dovoljno staza. Takođe, jasno je da nema ni trenera. Na Kopaoniku postoji samo jedna staza koja bi mogla biti takmičarska, ali nema veštačkog snega, pa vetar sve oduva. Za kvalitetne staze neophodni su topovi za veštački sneg. Čuo sam da je Stara planina zanimljiva, voleo bih da se uverim u to na licu mesta.

Aj kolika je...
      Suvlasnik sam hotela „Vučko“ na Jahorini, gde sam 1987. osvojio Kristalni globus Svetskog kupa u slalomu. Hotel je apartmanskog tipa, a ime je dobio po maskoti Zimskih olimpijskih igara koje su održane 1984. godine u Sarajevu. Meni se Jahorina oduvek sviđala, a verovao sam da moji prijatelji i partneri, porodica Prović, imaju dobar osećaj za biznis na planini. Ponosni smo onim što smo do sada napravili, a planiramo da proširimo stazu i izgradimo još 150 apartmana, bazen, fitnes centre, sportsku halu, kongresnu salu... Da Jahorina postane svetski centar.

           Izvor: Blic, 21.12.2008.      Autor: Branislav Krivokapić   Foto: V. Lalić

Imao sam velike planove za ski centar na Zlatiboru

     Kristalno je jasno da je Bojan Križaj najbolji skijaš svih vremena koji se ogrnut zastavom Jugoslavije spuštao niz poznate svetske padine. Osvajač Kristalnog globusa 1987. godine je i dalje sinonim za zimske uspehe, kao promoter i poslovan čovek.

     Sam kaže da mnogo voli da dođe u Beograd, a ovoga puta je stigao kao glavna zvezda otvaranja „Ekspo-zima 2008“ (na slici). Križaj nije preveliki optimista kad je u pitanju prosperitet skijanja na ovim prostorima.
- Iako je Slovenija poznata po skijanju, situacija je slična kao u Srbiji. Većina kvalitetnih trenera odlazi u inostranstvo, a onda sponzori neće da ulažu u nešto što nije profitabilno. U Sloveniji postoji nekoliko talentovanih mladih takmičara, ali oni su uglavnom specijalisti za jednu disciplinu. Danas se traže kompletni skijaši - analizira Bojan Križaj.

     Koliko ste upoznati sa stanjem u srpskom skijanju?
- Jelena Lolović je solidna skijašica. Ona ima nekoliko bodova, tako se počinje prodor ka vrhu. U Srbiji je otežan razvoj skijanja, jer nema dovoljno staza. Takođe, jasno je da nema ni trenera. Na Kopaoniku postoji samo jedna kvalitetna staza. Dešavalo se da ne bude ni dovoljno snega, jer ga odnese vetar. Za kvalitetne staze neophodni su topovi za veštački sneg. Verujem da će se to omogućiti u budućnosti - kaže Križaj.

     Da li bi nešto moglo da se promeni nabolje?
- Želeo sam sa investitorima da uredim Zlatibor, međutim vlasnička struktura nije bila rešena. Čuo sam da je Stara planina zanimljiva, ali voleo bih sam da se uverim u to. Da bi skijaški centar bio rentabilan, mora da ima bar 100 dana godišnje kvalitetne staze za bavljenje ovim sportom.
Simbol slovenačke kompanije „Elan“ tvrdi da se situacija značajno promenila i u svetskom skijanju.
- Sada se sportisti prilagođavaju industriji, a ranije je bilo obrnuto. Kako se proizvede neki novi tip skija, odmah skijaši moraju da menjaju svoj stil vožnje. Sada ima i više povreda. Razlog je jednostavan. Takmičari su prave atlete, mnogo pažnje se obraća i na pripremu van staze, a onda tokom trke mogu da stradaju kolena. Ranije su skijaši bili manje masivni.

     Bojan Križaj često dolazi u Beograd.
- Svaki put se prijatno iznenadim kako srpska prestonica napreduje. Sada je prava metropola, sa mnoštvom modernih građevina. Omiljena mesta su mi Skadarlija i splavovi na Dunavu. Uostalom, stranci prvo i žele da vide ove lokacije kad dođu u Beograd - uz osmeh konstatuje legenda svetskog skijanja.
Bojan Križaj i Ingemar Stenmark bili su veliki rivali, a sada su dobri prijatelji. Šveđanin je pre dve godine bio u Beogradu na otvaranju „Ekso-zima“.

     Sada se Križaj i Stenmark ponovo takmiče, ali u golfu.
- Golf je postao moja strast. Čak sam i kod kuće napravio mali teren, kako bih mogao da vežbam. Nekoliko puta je Stenmark dolazio u Sloveniju pa smo zajedno igrali golf na Bledu. Ranije sam stalno igrao fudbal i tenis, sada je te sportove zamenio golf. Iako su mi pričali da sam veoma talentovan i za te sportove, ja sam uvek svoje takmičarske ambicije želeo da ostvarim kroz skijanje i u drago mi je što sam u tome uspeo - zaključio je Bojan Križaj.