Koliko je poznato, onaj deo Dorćola ispod tramvajske pruge nikada nije bio lud za skijanjem. Od zimskih radosti ovde su vladali klizanje na improvizovanim "klizama" od tri do 15 metara dužine i negde oko metra Å¡irine i grudvanje :"masovka" ili "ferka" ("jedan na jedan", "dva na dva"...). Malobrojni Å¡minkeri iÅ¡li su joÅ¡ i u Pionir na sliÄuganje.
Jednom je, Äak, usred dvoriÅ¡ta osvanuo pravi SneÅ¡ko Belić, kao iz ameriÄkih filmova, sa starom Å¡erpicom na glavi i dva parÄeta uglja iznad Å¡argarepe koja je glumila nos. Već na kraju prvog Äasa na skulpturi se zatekla joÅ¡ jedna Å¡argarepa udenuta oko sredine trupa s prednje strane. Uz prisustvo Å¡kolskih vlasti odmah je sveÄano uklonjena. Sutradan se na nezgodnom mestu naÅ¡la joÅ¡ veća Å¡argarepa, a na istoj visini, samo pozadi, pljusnuta je oveća kaÅ¡ika podvarka. ObraÄun je okonÄan kada je neki besprizornik umesto ponovo uklonjene donje Å¡argarepe pokuÅ¡ao da uglavi plavi patlidžan i tako proburazio i sruÅ¡io nesrećnog g. Belića.
Interesovanje za skijanje svodilo se na mamurno postnovogodiÅ¡nje gledanje turneje ÄŒetiri skakaonice i bezvoljno navijanje za naÅ¡eg (ćuj, naÅ¡eg?) Bogdana NorÄiÄa (s dva "tvrda Ä") koji je jednom uspeo da osvoji izvanredno 38. mesto. Nije, doduÅ¡e, iskljuÄeno da je neko od Å¡minkera iz Pionira upražnjavao i ovu aktivnost, ali je tu tajnu Äuvao za sebe – zna se da narod po selima na neobiÄne pojave zna da reaguje Äesto opakim podsmehom.
Onda se mlado momÄe osmeli, bojažljivo preÄ‘e prugu, popne se nekih petsto metara i – eto ga "u gradu snova, pred vratima njihovog kluba", tamo gde su "djevojke, muzika i svjetla"... Za razliku od nesrećnog Jure Stublića koji je ipak samo provincijalac iz Sesvetskih Kraljevaca, ovoga su pustili da uÄ‘e i da upozna skroz okej ekipu iz gornjeg, buržujskog dela Dorćola, onog koji zaslužuje da se naÄ‘e u knjizi gospoÄ‘e Svetlane. Fin svet, priÄljiv, veseo, voli rokenrol, piće, zezanje i smijanje, ama – nije bez mane. Već od septembra, dok su joÅ¡ svi u majicama, oni ozbiljno, koncentrisano i pomalo zabrinuto poÄinju priÄu. Hoće li na Bovec ili na Kranjsku goru; da li su San Marko cipele bolje od ovih novih Salomonovih; da li poneti (tada joÅ¡) pouzdane i u Å¡minkerskom pogledu sasvim prihvatljive Elanove skije ili Äastiti sebe Rosinjolom, mada je "FiÅ¡er" ipak ime...
E, sad, ko da objasni ovoj grupi dobrih ljudi da im, ako ne oÄevi i Ä‘edovi, a ono praÄ‘edovi sigurno, nijesu Å¡ljegali s planina da bi im se potomstvo ijopet pelo gore? Ili da bi za iste pare mogli da pijuckaju ležerno odeveni u baÅ¡ti nekog grÄkog ili joÅ¡ bolje (tj. toplije) egipatskog kafića? Niko, naroÄito ne lenÄuga koja je ovih dana, u svojoj najnovijoj bolniÄkoj otpusnoj listi opisana hirurÅ¡ki precizno: "adinamiÄan". Zato je najbolje bilo ćutati, smejuljiti se i uz mnogo uzdržanosti i tolerancije zakljuÄiti: u redu je Å¡to postoje ljudska bića koja po najgoroj ciÄi zimi idu na planine, na joÅ¡ veću zimu, a sve s ciljem da sebi izlome ruke i noge. I da ne brinu Å¡to ih ovo zadovoljstvo koÅ¡ta jedva neÅ¡to manje nego onog ameriÄkog Tita put u svemir. To je njihovo graÄ‘ansko pravo!
Zemaljski dani su tekli, skijaÅ¡i su se skijali, a peÅ¡aci, zbijeni oko tople i opojno smrdljive "naftare", ljuÅ¡tili poker "u siću", ispijali hektolitre piva, blenuli u televizor i s lenjim usklicima "op, op, op, op..." bodrili "naÅ¡e" momke i devojke Bojana Križaja, Juru Franka ili Mateju Svet koji su, zaÄudo, bili sve bolji. Ali, nije ÄŒehov badava rekao: "Ako se u prvom Äinu pojave skije na ramenu, u trećem puca noga." Izvesni Mita se, naime, sa skijanja na Radovljici vratio sa slomljenom nogom i bez devojke! Å ta je bilo? NiÅ¡ta, oće Likota da se skija, ko veli nema frke, proradiće geni. Zalete se, spotaÄe o neku kamenÄinu, nasadi na drvo, puÄe noga ka trska. U bolnici oko njega celo druÅ¡tvo, a on jeÄi u groznici dozivajući svoje pile, svoju najdražu ptiÄicu, svoj život, svoju sreću... Dozivani su za to vreme pijuckali pićence i flertovali sa simpatiÄnim vozaÄem ambulantnih kola! Pile nije ostalo sa Slovencem, ali ni sa Mitom – pri povratku je odabralo treći put. PriÄa je imala toliko tužan kraj da se ni opozicija nije oglasila uobiÄajenim pokliÄem: "J...lo vas skijanje".
Kao i mnoge narodne umotvorine, tvrdnja da tek posle vojske mladić postaje Äovek obiÄna je budalaÅ¡tina, ali je nesporno da tamo Äovek može da se oslobodi nekih predrasuda. Na primer, vod brdskih peÅ¡adinaca stoji na vr’ brda negde na Pokljuki i poluautomatskim vezovima za sva vremena priÄvršćuje sebi skije na cokule. Odjednom neki BeograÄ‘anin prepadnuto viknu "Alo, bre, pa ovo se kliza". Kapetan BoÅ¡ković odmah reÅ¡i problem: jednog slovenaÄkog instruktora ostavi da se bakće sa ostalima, a drugom dade u zadatak da "ovu budalu" nauÄi da se skija. Vod ode, ova dvojica ostadoÅ¡e. Nažalost, to nije bio poÄetak jednog lepog prijateljstva jer je instruktor trećeg dana, ubledeo, smrÅ¡ao i s podoÄnjacima tražio raport i zamolio BoÅ¡kovića za prekomandu bilo gde, ako treba i na albansku granicu, ali da se "onaj" ne da nauÄit’ skijanju i toÄka. Strogi, ali pravedni kapetan pomazi momka po glavi, reÄe mu da se pridruži ostalima, a onome iz Beograda odredi kaznu: celodnevno požarstvo do kraja obuke!
Kakav udarac za nežnu duÅ¡u vojniÄku! Mesec dana u toplom, oh kako toplom hodniku; mesec dane bez jarana, bez Meha, Tufika i Abdulaha, bez njihovog gromkog kasetofona i muzike braće Babajić Å¡to kucaju u Å¡argiju i riÄu: "Tuzla, Zvornik, Kalesija blizu..."; mesec dana bez ikakvih fiziÄkih napora, u druÅ¡tvu ÄŒeslava MiloÅ¡a, Kundere, Orvela i povremeno bibliotekara Mirića, koji je isto tako patio Å¡to mora da ostane unutra, u toplom. Samo naveÄe, kada se vrate rumeni, izubijani i srećni drugari, kao melem na ranu doÄ‘u njihove reÄi: "E, moj buraz, ne znaÅ¡ Å¡ta si propustio."
Kad Äovek malo razmisli, skijanje i nije tako loÅ¡ provod. NaroÄito ako se ne staje na daske.
           Autor: Uroš Komlenović
           Izvor: nedeljnik VREME br.581 od 21.02.2002.
Â
