Ovo je priča o Jasminu Bamburu, paraolimpijcu, koji se takmičio na Zimskim paraolimpijskim igrama za Srbiju u Vankuveru (2010), a potom i za Ameriku u Socčiju (2014) godine.

Ovaj atleta predstavljao je Srbiju 2010. godine na Zimskim paraolimpijskim igrama u Vankuveru, a prema njegovom životu mogao bi da se napravi neverovatan film koji govori o nadljudskoj snazi duha i tela i prevailaženju ogromnih teškoća.

Rodjen u Zrenjaninu u sportskoj porodici i sam je postao uspešan sportista. Obožavao je rukomet i mnogi su mu bas u ovom sportu predvidjali uspešnu karijeru. U Zrenjaninu je dogurao do tamošnjeg prvog tima, ali sve vreme je želeo da dodje u Ameriku. Zahvaljujući rukometu ta želja mu se ostvarila. Dobio je stipendiju i sa porodicom se preselio 1997. godine. Tu se odmah povezao sa američkim rukometnom reprezentacijom u Atlanti i nastavio da ozbiljno trenira. Sve je izgledalo dobro i išlo onako kako treba, sve dok mu se jednog dana, 2000. godine, život nije potpuno preokrenuo. Tačno na petak 13. i to prvi u novom milenijumu doživeo je tešku saobraćajnu nesreću koja mu je potpuno promenila život.

"U to vreme živeo sam u Džordžiji i u Atlanti sam imao treninge. Tog dana vraćao sam se sa treninga i u jednom momentu sam zaspao za volanom. Moj auto je udario ivičnjak. Prednji točkovi su otpali, a ja sam izleto kroz šoferšajbnu. Auto me je poklopio celom težinom i slomio kičmu. Od toga dana sam u kolicima..." kaže Jasmin.

Posle toga je otišao u rehabilitacioni centar. "Kad vam se desi nešto ovako vi u početku ne možete sebe da nađete, niti znate šta možete da uradite..." priseca se on prvih meseci posle udesa. Devet meseci kasnije dobio je predlog da dodje u Kolorado na rekreaciju. Došao je na sedam dana, a prva tri proveo je skijajući. "Bilo mi je fenomenalno!" kaže. Tako je počeo da skija monoski sve više i više.

Sedam godina posle udesa 2007. godine on i njegova devojka Sara, Amerikanka, venčali su se u Nort Karolini. Samo nekoliko meseci posle toga, u novembru iste godine, rekao joj je da se seli u Kolorado. "Nije joj bilo svejedno, ali je shvatila da sam jedino srecan kada sam izvan ovih glupih kolica, kada skijam..."

Tada je došao u Vinter park i priključio se tamošnjem takmičarskom programu. Te iste sezone u februaru je već bio u svetskom kupu, što je prilićno neverovatno, ali istinito. "Do toga sam došsao tako što sam trenirao non stop. Moji treninzi su trajali po osam sati pet puta nedeljno što je bilo bukvalno kao posao. To je bila prva sezona. Osvojio sam u međuvremenu dosta medalja i moji uspesi su se nastavili...

Tako sam ušao u tu "vankuversku" 2010. godinu Olimpijade," kaže on i dodaje... "Ja sam još kao klinac samo sanjao da učestvujem na Olimpjijskim igrama. Sećam se Zimskih olimpijskih igara kada sam kao klinac gledao svog oca Džafera Bambura (difovca), trenera skijanja, koji je na toj Olimpijadi bio u gledalištu na tribinama kao delegat. Kamera ga je zumirala dok je sedeo u prvim redovima. Ja sam tada bio jako mali dečak i od cele Olimpijade sećam se samo toga. Od tog momenta postao mi je san da jednog dana učestvujem na Olimpijadi". Interesantno je da je Jasminov otac bio sa njim na Olimpijadi u Vankuveru kao šef stručnog štaba Paraolimpijskog alpskog tima Srbije, dok je njegov mladji brat Ismar bio trener.

"Bila mi je cast da predstavljam svoju zemlju na Olimpijadi. Kao jedini sportista nosio sam zastavu Srbije i taj osećaj ne može da se poredi ni sa čim!’ kaže on i dodaje da je išao u Vankuver da dobije medalju u spustu. "Prošao sam, ali imali smo velike probleme oko priprema za skije. Mislim da sam bio osmi u spustu, a biti medju 10 najbržih u svetu je veliki uspeh i cela ekipa je bila oduševljena’.

Na pitanje da li je za učestvovanje dobio priznanje iz Srbije, Jasmin kaže da je Srbija pomogla koliko je god mogla i materijalno i medijski. "Bili smo po svim medjiskim stanicama, a sve novine su pisale o uspehu paraolimpijskog skijanja u Srbiji". Medjutim, zbog velikih troškova koje iziskuje ovaj sport Jasmin je morao da prestane da skija za Srbiju. Novca za sponzore, jednostavno, nije bilo. "Moja tadašnja sezona koštala je 45,000 dolara i te pare su odnekud morale da se nađu." Prvu sezonu je on sam platio, ali za malu zemlju kao što je Srbija to je bio veliki novac.

"Zbog teške finansijske situacije oko sponzorisanja, Paraolimpijski i Olimpijski savez Srbije su mi pomogli da nađem tim u kome bih mogao da nastavim da treniram. Jer naći taj novac u Srbiji za samo jednog takmičara je teško. Tamo ima toliko drugih programa, kao sto su sedeća obojka, atletika, stoni tenis u kome su takmičari izuzetno uspešni i nije fer dati samo jednom sportisti tećinu budžeta, a uskratiti to od drugih" veli on.

Rešenje je pronađeno i odlučeno je da Jasmin vozi za Ameriku. To je bilo i lakše jer on ionako živii trenira u Americi. Posle učestvovanja na Zimskim paraolimpjiskim igrama u Vankuveru 2010. godine Jasmin je na prošlogodišnjoj Olimpijadi u Sočiju u Rusiji predstavljao Ameriku, njegovu drugu domovinu, i osvojio šesto mesto.

A u međuvremenu, ovaj hrabri covek sa suprugom Sarom dobio je dve cerke - Lejlu (5) i Maju (2) koje već skijaju i koje će verovatno postici vrhunske rezultate u sportu, baš kao i njihov izuzetan otac koji je inspiracija svima i dokaz da čovek može sve samo ako hoce.

Objašnjavajuci kako provodi prve majske dane 2015. godine u Koloradu Jasmin Bambur, nekadašnji reprezentativac Srbije na Zimskim paraolimpijskim sportovima, kaže: "Skijao sam se ceo dan jer ovde i dalje pada sneg… Eto, skijamo se i nadamo se letu...".

Oprema za srpske paraolimpijce
Jasmin kaže da on konstantno šalje opremu, skije i ostalo, u Srbiju za tamošnji paraolimpijski tim. "Mi smo i dalje u izuetno lepom odnosu i ja želim da taj sport dole zaživi... Ipak, cena sporta ostaje i dalje jedini problem..." On kaže da je na Staroj planini 2014. godine organizovano takmičenje invalida, a seća se da je pre nekoliko godina bio prvi skijaš invalid na Kopaoniku.
"Bilo je to prava ludnica, jer niko nikada nije bio tamo u kolicima. Ipak, ja jesam u kolicima, ali moj nivo skijanja je na zavidnom nivou."

Sport za odabrane
"Brzina kojom se spuštam na stazi u spustu je 78 milja na sat. Toj ludnici treba dodati adrenalin i činjenicu da se trka dešava u roku od jednog minuta i 20 sekundi. To je nezamenljiv osećaj. I zato mislim da je ovaj sport samo za odabrane i dovoljno lude!" kaže Jasmin kroz osmeh.

    Tekst Milice Purić, objavljen u novinama "Severna Amerika"

Imao sam priliku da gledam njegovu demonstraciju vožnje monoskije 2009. godine na Košutnjaku uoči Olimpijade u Vancuveru.... Prosto neverovatno! (p.a. Z.R.)

Još priče o Jasminu Bamburu na strani stere verzije sajta

Galerija slika

Srodne strane

Nevena Ignjatović - alpsko skijanje

Kragujevčanka *Nevena Ignjatović* je uspešna skijašica koja je još pre dve decenije uzela prvu medalju, a sada je na pragu top 30...

Žana Novaković - alpsko skijanje

Žana Novaković rođena je 24. juna 1985. godine u Sarajavu. U Palama je završila osnovnu školu i gimnaziju. Diplomirala je na odsjeku...