Klizanje u Novom Sadu

Istorija Zimski sportovi Klizanje u Novom Sadu

Enciklopedija Novog Sada (sveska 11, str. 120) kaže da se klizanje upražnjava u Novom Sadu još od kraja XIX veka, i to najviše kao vid rekreacije i razonode. Takodje se kaže da je povremeno imala i pravi sportski karakter.

Za klizanje nisu bila neophodna klizališta – pre stotinak godina (kao i pre 50 - 55 kada sam to ja radio) klizalo se ’gde god se zgodno mesto nađe’: na Dunavcu i Šodrošu, barama u gradu ili po Kanalu.

Klizanje na Promenadi (gde Dunavska ulica dolazi do sadašnjeg parka) u Novom Sadu krajem XIX veka.

Ipak, pred kraj XIX veka osnovano je i klizačko društvo. Inicijativu su dali članovi Veslačkog kluba ’Danubius’ i Streljačke družine 1790. te je 1893. osnovano Tociljarsko društvo.

Prvo veštačko klizalište (da ne bude zabune – ne sa veštački pravljenim ledom) napravljeno je u dvorištu Streljane, u današnjoj ulici Antona Čehova. Zgradu nalik dvorcu sagradili su 1890. godine članovi Građanskog streljačkog društva, a kasnije je dobila i naziv Eđšeg, jer je u njoj posle Drugog svetskog rata bio smešten Sportski klub "Jedinstvo" ili na mađarskom "Eđšeg". (Iako je objekat pod zaštitom, sada je u takvom jadnom stanju da će biti pravo čuda ako se sačuva.)

‘’Za kratko vreme Društvo je okupilo toliko ljubitelja klizanja da je klizalište bilo malo da sve primi. Klizali su se pretežno odrasli članovi. Dame i gospoda dolazili su u večenjim časovima i klizali se uz muziku i zabavu. To je bio društveni događaj za ‘otmenu publiku’.‘’

Tociljarsko društvo je imalo zapaženih aktivnosti: organizovane su i revije na ledu, radila je škola klizanja…

Teniski teren u Dunavskom parku (slika krajem 30-tih).

U međuratnom periodu (kad je i počela izgradnja tog dela grada) za klizalište je počeo da se koristi teniski teren u Dunavskom parku, preko puta Sokolskog doma (potom Narodnog doma kralja Aleksandra, pa posle rata Doma kulture u kome su bili DTV ‘Partizan’ i Srpsko narodno pozorište). Na tom terenu je pred sam rat održano i srednjoškolsko prvenstvo Novog Sada u brzom klizanju. A takmičenja u brzom klizanju su održavana i na Kanalu.

No, klizački sportovi nisu u Novom Sadu ozbiljnije zaživeli.

Klizaljke su u najvećem broju bile ‘na gvint’ tj, ključem su se čeljusti na klizaljkama stezale da uhvate djon cipela. Prednost takvih klizaljki je bila da su mogle da posluže za prilično veliki raspone veličine cipela, tj. nogu. Na mnohogim klizaljkama je bilo moguće i povelazi razmak po duzini pa su mogle služiti godinama uprkos rastu nogu.

Ovakve su bile i moje. Ove sam sačuvao kad su odbačene jer su se počele koristiti one sa cipelama.

A da bi se klizaljke koliko-toliko dobro učvrstile na cipele, to su morale biti bakandže – jake, robustne zimske cipele sa višeslojnim kožnim djonom. Te cipele (po pravilu jedine zimske) su bile predvidjene da se koriste više godina; da se izlizani djonovi menjaju, da se ‘izlizivanje’ smanji stavljanjem blokeja, šunegli, a čak je bilo i mesinganih ‘okova’ za mesta na koje se na djon pritežu čeljustima klizaljke. Naravno, u takvim okolnostima ni cipele se nisu kupovale za trenutnu veličinu noge, nego uz ono ‘urašće on dogodine u te cipele’. Tako ni cipela nije čvrsto držala nogu, pa ni klizanje nije baš bilo bogznakakvo. A to baš i nije bilo toliko važno.

Prave, klizalje sa cipelama bile su retkost.

Inače, uobičajeni naziv za klizaljke bi je SLIČUGE (od nemačkog Schlitschue – cipele za klizanje).

Sredino 50-tih, kao ‘momka’ od 12-13 godina i mene je zaintrigiralo klizalište na teniskom terenu u Dunavskom parku. Dotadašnje tociljarke na spustu Bulevara sa mosta (koji je u to vreme bio strmiji a kraći), u ‘rupi’ preko puta Banovine i škole Žarko Zrenjanin (na mestu gde je sada Skupština opštine) ili na drugom kraju Banovine ( gde je 60-tih izgradjena zgrada poznata po Kafe ‘Bulevaru’, kasnije primenovanom u ‘Akšam’) smo sve više zamenjivali večernjim odlascima na klizalište. Ustvari, klizalište je u zimskim mesecima bila zamena, ili bolje rečeno, sastavni deo korza, jer korzo ni zimi nije sasvim zamirao.

Kao i druge uspomene iz mladosti i ova sa klizanjem ima i jaku notu nostalgije i neke romantičnosti proteklog.

Zime su tada bile stvarno znatno duže i hladnije. Već prvih pravih hladnih dana počinjalo se predveče s polivanjem teniskog terena u Dunavskom parku. Po pravilu, led se pravio po golomrazici. Novi tanki sloj leda se dodavao nekoliko večeri uzastopno dok to ne bila lepa ravna i glatka ploča dovojno debela da ne puca i da se ne može klizaljkama probiti. Istovremeno, dovojno debela da je dan-dva sunčevih zraka ili toplijeg vetra ne otope previše. Naravno, kada bi po ledu bilo sloj vode, klizanja nije bilo.

Sećam se da je teren najčešće polivao i poslovao oko leda, starao se o popravkama leda, čišćenju snega i svemu drugome čika-Jaša. Mnogo kasnije sam doznao da je to bio Jaša Bakov.

‘’Kada se pomene ime Jaše Bakova, u današnje vreme malo kome nešto znači. Jaša Bakov je bio atleta, rekorder u skoku motkom, olimpijac 1936. na Olimpijadi u Berlinu, atletski trener, mobilizator u sportu, profesor, vaspitač, pisac, sportski i životni folosof u pravom smislu te reči, horovođa i još mnogo toga. Ove godine se proslavlja 100-godišnjica od njegovog rođenja. ‘’(Atletski klub Vojvodina 2006)

U danima kada je padao sneg ili posle njega, uvek se pre početaka klizanja našlo dovoljno momaka da očiste sneg s leda. Sećam se i nekih snegovitih zima kada je sneg odguran sa ledene ploče okruživao klizalište kao pravi tvrđavski bedem, još više smanjujući površinu raspolozivu za klizače. Koliko me sećanje služi, leda je niz godina bilo skoro preko cele zime, tj. od sredine novembra pa do polovine marta.

Negde u ovo vreme postavljena je po centru neonska rasveta. Iako to nije bilo posebno jako svetlo, klizalište je bilo poluosvetljleno od uličnih sijalica. Nekoliko većih sijalica je bilo i na samom klizalištu. Klizali smo se u polumraku. Pošto je klizalište bilo po pravilu prepuno, to je ustvari bila kružna šetnja zbijenih mladih ljudi. Od samog klizanja bilo je važnije da je to bio način udvaranja. Pravi ‘sport’ je bio pronaći u toj masi i polutami osobu za koju ste zainteresovani, proći, očešati se o nju, eventualno uputiti neku reč ili samo pogled.

Klizanja je bilo i preko dana, ali klizački sport nije ni izdaleka dostigao klizalište-korzo na teniskom terenu ‘Vojvodine’ u Dunavskom parku. Bilo je pokušaja da se i ne još nekim mestima napravi klizališta, ali i dok su ta klizališta radila, nisu bila konkurencija ovom na teniskom terenu.

Kao što sam u početku i spomenuo, klizanja je bilo i na drugim prirodim klizalištima. Šodroš (plitki rukavac Dunava izmedju Kameničke ade i Telepa) bio je verovatno najveći i najomiljeni od te vrste klizališta. To je ustvari u najmanjem delu bilo klizanje na klizaljakama. Izlazilo se na led sa sankama, biciklima, samo u bakandžama. Poneko je imao i prave klizaljke, a mnogi su pokušavali da se klizaju na klizaljkama domeće izrade. To su bile daščice oblikovane prema djonu cipela, sa metalnom ‘oštricom’ a pričvršćivale su se za cipele običnim kanapom ili, u ‘luksuznijoj izradi’, kaišićima. Nije to, naravno bilo pravo klizanje već pre tociljanje po ledu slično onom tociljanju samo u cipelama.

Pred jednu zimsku sezonu smislili smo da igramo hokej. Od opreme smo imali samo dobru volju. A nije bilo ni da se kupi. (I same klizaljke su se retko mogle naći u posleratnim prodvnicama – kupovale su se polovne predratne, poneke pristigle iz inostranstva.) Nasledjivanje od starije braće ili sestara bilo je sasvim uobičajeno, a bilo je i onoga: ‘daj, ne budi cvala, pozajmi mi samo tri kruga’.

Majstore iz nekadašnje Autokaroserije koja je bila u ul. Marka Miljanova (tada radionice koja je pravila drvene kosture za karoserije vozila i koja su samo oblagana limom; od koje je postao sadašnji Neobus) smo namolili da nam od otpadaka jake šper-ploče (od kojih su se pravila sedišta u autobusima) naprave donji deo (’pero’) za palice; držalje smo sami improvizovali deljući letve. Pak smo naručili kod jednog zanatlije – plastičara. Bio je to višeslojni lepljeni plastični pak koji nije peživeo mnogo udaraca jer ja plastika na hladnoći postala krta. Na sreću, ni palice nisu izdržale mnogu duže, pa smo se vratili ranijim ‘sportovima’ na ledu: tociljanju, fudbalu na ledu ili običnom jurcanju. Jedne, baš jake zime, kada je Dunav bio ceo zaledjen, a kod Bećarca se formirala ravna površina nenarušena naslaganim santama leda, odlazili smo da tamo igramo ‘polo na biciklima’. Dobro je išlo dok nas neko nije prijavio roditeljima.

Inače, klizanje mi nije išlo 'od noge'. Kasnije sam shvatio da je to isti onaj dar koji je potreban i za ples. A i za ples sam bio i ostao duduk.

'Rupa' pored moje nekadšnje škole (u toj zgradi je sada gimnazija Isidora Sekulić). Ledjima okrenuta osoba, najbliža, se kliza na tociljarki. Vide se neonske ulične sijalice. To znači da je slikana u približno isto vreme kada sam i se ja tamo tociljao.