Alpi - Trbuhom za kruhom

Istorija Istorija skijanja u Evropi Alpi, snežni biser Evrope Alpi - 2. deo: Trbuhom za kruhom

Alpi - 2. deo: Trbuhom za kruhom

Dok su se pustolovi, istraživači, naučnici i umetnici zanosili tajanstvom snežnih alpskih nedođija, narod koji je živeo po obroncima evropskog planinskog mastodonta morao je zimi da napušta ugasla ognjišta i skitajući toplijim krajevima obezbeđuje sebi golu egzistenciju...

Čudesni su bili pokušaji i uspesi prvih alpskih planinara, fantasta i heroja koji su se upuštali u pogibeljne duele sa tajnovitim moćima planinskih vrhunaca. O epopejama prvih "konkvistadora" Alpa bilo je reči u prvom delu naše priče o snežnom biseru Evrope, a sada je na redu mnogo praktičnija, neposredno životna, pa i tragična storija - pripovest o narodu koji je živeo na obroncima i u podnožju grandioznog planinskog masiva, o ljudima koji nisu mogli 12 meseci godišnje da provedu kraj svojih ognjišta, već su bivali primorani, svake jeseni, da se pakuju i poput vagabunda skitaju Starim kontinentom u nemilosrdnoj borbi za održavanje gologa života. Neki su u svojim lutalačkim pohodima stizali i na američko tle, neki do carske Rusije...

Destinacija alpskih "urođenika" uglavnom su bili veliki francuski gradovi, pre svih Pariz i Lion. Bežalo se od zimske alpske pošasti i u Nemačku, a nemali broj onih koji su se pred bespogovornom voljom planinske nemani razbežali po celom svetu, stigli su čak i do Latinske Amerike. Počev od 16. veka, čitava armija skitača, krijumčara, fizikalaca i ljudi, ukratko rečeno, spremnih na sve slivala se niz nepregledne alpske padine, idući trbuhom za kruhom.

U toj bespoštednoj borbi za goli život, ni deca nisu imala privilegiju da budu - deca. Već od 11, 12. godine klinci su pratili svoje očeve po ulicama velikih gradova, sa frulicom ili violinom u rukama oplemenjujući glasovne izvedbe "raspevanih" roditelja, koji su presretali imućnu gospodu i tu i tamo uspevali da iskamče neki franak za smirivanje stomačnog gneva. Idući peške ili, u povoljnijem slučaju, u društvu zlata vredne mule, alpski domoroci mileli su Kontinentom prodajući svakojaku robu otkupljenu od lokalnog stanovništva: vunu, platno, drvene predmete, razne kućne sitnice. Možda su i najbolje prolazili oni koji su se specijalizovali za umetnost flore: prodajući cvetno seme, primitivni alpski baštovani sticali su ugled koji se prelivao preko zapadnoevropskih međa.

Od 19. veka uvodi se specijalna administrativna mera za ove, ipak nerado viđane skitnice. Svaki alpski putnik-nevoljnik morao je jednom godišnje da obnavlja svoj putni pasoš, za šta je bila nadležna matična opština. Bez tog "ausvajsa" nesrećni emigrant morao je da bude ekstremno srećan da ne završi kao vreća za pendreke ili pesnice nervoznijih organa reda.

Veliki migracioni pokret stanovništva prialpskih oblasti u Meksiko odigrao se u periodu od prve polovine 19. veka do tridesetih godina 20. stoleća. Glavni uzrok njihove seobe na zapad nije bila zima, koju bi uvek nekako i pregurali preko glave, koliko strašna kriza u proizvodnji tekstila, robe koja je tim mučenicima garantovala kakav-takav opstanak. Stigavši u zemlju marijača i tekile, alpski emigranti podigli su mnoge spomenike koji su ostali kao trajna svedočanstva njihove golgote i iznurujućih putešestvija na kojima su mnogi nejaki ostavili svoje kosti.

Stanovništvo pirinejskih obronaka dugo je negovalo veštinu koja je očaravala narod doline. Dresura medveda, kojom su se bavili odrasli, i nešto benignijih mrmota, koje su "vaspitavala" deca, bile su velike atrakcije, pa se tu poneka para uvek mogla namaći. Na besno pitanje strogog građanina: "Šta je bilo, je l' igra mečka?", ovi tužni hodočasnici odgovarali bi pozitivno, dokazivali da ne lažu i, pošto bi njihova mezimica odigrala neki ples, dobijali šansu da ćušnu koji marjaš u džepove. Vodiči mečki i mrmota opstajali su sve do početka 20. veka, a onda ih je Prvi svetski rat oduvao sa evropske životne pozornice.

Verovatno najvredniji među alpskim emigrantima bili su zlehudnici iz Savoje, Savojardi, koji su tokom 19. stoleća predstavljali jedan od zaštitnih znakova pariske svakodnevice. Ti marljivi ljudi nisu znali za "ne" kada je poslovna ponuda u pitanju. Radili su sve i svašta, bili čistači, pralje, ribači podova, nosači, "spoljni momci" u velikim restoranima i kod bogatih familija. Mali Savojardi, prisilni junaci koji su detinjstva još kao deca morali da se odreknu, postali su jedan od tužnih simbola francuske stvarnosti: budući da su tokom 19. veka glavni izvor toplotne energije bila čvrsta goriva, za odžačarima je postojala permanentna potreba. Videti dva mala Savojarda kako sa žicama i priručnim priborom špartaju ulicama "grada svetlosti" bila je decenijama uobičajena slika. Garavi ćutolozi žuljevitih dlanova i još nevinih očiju simbolizovali su realnu bedu jednog vremena, ali donekle i plašili urbani krem pariski: proletarizacija življa koji je, prinuđen višom silom, napustio svoja sela i zaseoke da bi spas i opstanak potražio u metropoli, slutila je na nova vremena, na predstojeće društveno-istorijske raskrsnice i neizvesnosti. "Dečaci sa planina" prešli su, lagano, sa ulica na stranice istorijskih udžbenika kada su moderniji grejni metodi počeli da "ruše" dimnjake...