Najviši vrh Alpa, Mon Blan, osvojio je dr Mišel Pakar, vođen nepogrešivim instinktom pustolova koji se zvao Žak Balma, davnog 08. avgusta 1786. godine. A i pre i posle toga bilo je mnogo čudesnog, zastrašujućeg, moćnog i nerasvetljivog oko planinskog venca kojim se Stari kontinent tako ponosi...

Znate li šta su Alpi, i planine uopšte, predstavljale za lepo vaspitane i ozbiljne ljude Srednjeg veka, pa i razuzdane Renesanse? Nemojte se zamajavati (post)modernističkim, kvaziavanturističkim i turističkim sanjarijama - planina je bila pojam opasnog, nedokučivog i onostranog. U visovima i snežnim nedođijama čučali su demoni, protiv kojih nijedan namernik nije imao nikakve šanse. U tom čudnovatom vilajetu u kojem je Njeno veličanstvo Priroda čuvalo sva prava na iskazivanje svoje bespogovorne sile, čovek je bio nedobrodošlo biće, pogotovo ako dolazi sa bilo kakvim pragmatičnim ciljevima. Ljudskoj stopi, jednostavno, nije bilo mesto u belom moru planinskih smetova.

Do druge polovine 18. stoleća Alpi su čuvali oreol nepoznanice civilizaciji kojoj je bilo lakše da prebrodi Atlantski okean i stigne do "Novog sveta" nego da istraži sva svoja brda i doline. A onda su prvo Vindhem i Pokok (Windham, Pococke) otkrili fantastične Savojske glečere, da bi se, davnog osmog avgusta 1786. godine, dr Mišel Pakar (Michel Packard), uz više nego dragocenu asistenciju pustolova-vodiča po imenu Žak Balma (Jacques Balmat), prvi od poznatih predstavnika ljudskog roda popeo na najviši alpski vrh, Mon Blan, i donekle dešifrovao misteriju evropskog "čardaka ni na nebu ni na zemlji".

Baš negde u ono vreme kada je Kolumbo jezdio okeanskim plavetnilom ka neizvesnosti Zapada, voljan da neistraženim putem stigne do čarobne Indije, Antoan de Vil (Antoine de Ville) uspinjao se uz Mon Agilu, na zahtev suverena Šarla VIII, kome je nešto bilo dunulo da sazna kakve tajne kriju ta famozna "nedostupna brda". Nemamo preciznije informacije o sudbini pionira Antoana, ali se zna da ni Šarla ni njegove savremenike nisu naročito zanimali ostali alpski vrhovi. Iz kakvih razloga - teško je dokučiti. Uglavnom, nisu se baktali "ostatkom" alpskog masiva.

Pouzdana su, međutim, saznanja o statusu koji su planine uopšte, a Alpi posebno, imali u svesti tadašnjeg sveta. Planina je bila stanište demona, tamni vilajet u koji pametna i razumna bića ne ulaze bez preke potrebe (a po mogućstvu ni sa njom!), dom mračnih sila po kojem beznadno lutaju duhovi mrtvih. Ukratko - mesto koje se ne pohodi.

Došla je godina 1741. U Ženevi, zainteresovani narod sluša pripovesti Vindhema i Pokoka o "ledenom moru koje se presijava u savršeno čistim nebesima". Planinarski dvojac bez kormilara pripovedao je, naravno, o svojim alpskim iskustvima. Njihovi opisi, koji govore o "fantastičnoj ledenoj površini koju kao da je iznenadni ledeni povetarac zaustavio u času i na mestu između neba i zemlje", obišli su celu tadašnju Evropu. Harizma je stvorena.

Negde u isto vreme predmet euforije postaju i nešto južniji Pirineji. Na masiv koji razdvaja teritoriju današnje Francuske od Iberijskog (ili Pirinejskog) poluostrva prvi kreće Luj Ramon de Karbonijer (Louis Ramond de Carbonnieres), pisac i naučnik. Bilo je to 1787. godine. Sa Pirinejima Evropljani nisu, reklo bi se, dugo muku mučili: svi vrhovi osvojeni su do kraja 18. veka, izuzev najvišeg, Aneta, koji je "pao" 20. jula 1842. godine. Pirineje, koje mnogi smatraju tek južnim ogrankom Alpa, premda se tretiraju i kao autohtoni planinski masiv, tokom poslednjih decenija 18. i prve polovine 19. veka učestalo pohode engleske i francuske ekspedicije (Henry Russell, Henri Brulle, Robert Olivier, Roger de Mons, Maurice Jaunell...).

Indikativan je, pritom, podatak da je još u 16. veku, dakle hiljadu petsto i neke, u Merkatorovom "Atlasu" bila objavljena nota o čudesnom gradiću Šamoniju i "prokletim planinama" koje ovu fantazmagoričnu naseobinu natkriljuju. A kad su hrabri istraživači krenuli u akciju, istina o neviđenoj lepoti počela je da izbija na videlo; svega dvadesetak godina pošto su Vindhem i Pokok istrajali na svom alpskom putešestviju, u dolini Šamoni Horas de Sosir (Horace de Saussure) skupljao je biljke uživajući u bogatstvu nedirnute alpske flore. Na železničke tunele i turistička stampeda još će se pričekati, ali vrata snežnog raja bila su uveliko odškrinuta...


      Pripremio: Vladimir D. Janković

Srodne strane

Alpi - 2. deo: Trbuhom za kruhom

Dok su se pustolovi, istraživači, naučnici i umetnici zanosili tajanstvom snežnih alpskih nedođija, narod koji je živeo po obroncima evropskog planinskog mastodonta...

Alpi - 3. deo: Vek na skijama

Zadivljeni drevnim umećem naroda Severa, Francuzi su krajem prošlog i početkom ovog stoleća uveli skije i skijašku veštinu u život Starog kontinenta... Planina...

Alpi - 4. deo: Od prvih taskmičenja do Zimske olimpijade

U Šamoniju su 1924. godine održane prve Zimske olimpijske igre. Tada se broj zaljubljenika u smučanje procenjivao na tri do pet hiljada,...

Аlpi - 5. deo: Prvi turisti

Pre nego što su planinsku krasotu zaposeli poklonici zimskih sportova, Alpi su u letnjim mesecima privlačili aristokratiju željnu odmora i ozdravljenja u...

Аlpi - 6. deo: Planina u ekjspanziji

Tokom tridesetih Alpi od elitističke privilegije postaju destinacija dostupna široj javnosti - prilazni putevi sve su bolji, ugostiteljska infrastruktura doživljava procvat, sve je...

Аlpi - 7. deo: Pod istim krovom

Alpska arhitektura je, kao sintetički odblesak proklamativne zapadnjačke tolerancije i svugde istog života u divljini, dala najveselije kuće u kojima ljudi i životinje...