Postoje ljudi koji na različite načine privlače pažnju javnosti. Neki zbog svog ponašanja, neki zbog izgleda, a neki zbog posla koji obavljaju. Takođe, postoje i oni koji posao shvataju kao životno opredeljenje, a ne nužno zlo i oruđe da se izađe na kraj sa, kod nas uvek teškom, ekonomskom situacijom i ovakvi ljudi uvek privlače najveću pažnju. Jedan od njih svakako je i Vuk Rađenović.
     Pilot srpskog boba četvoroseda prošlog februara je zajedno sa kolegama Igorom Šarčevićem, Milošem Savićem i Slobodanom Matijevićem, preko noći postao ljubimac srpske sportske javnosti. Razlog za ovo je osvajanje 18. mesta na Zimskim olimpijskim igrama i to na stazi u Visleru, koju osim Kanađana izbegavaju svi svetski piloti.

Tadašnja euforija i velika obećanja o podršci brzo su stavljeni ad – akta, što nije omelo Vuka, njegovog oca i nekadašnjeg reprezentativca SFRJ Borisa Rađenovića, te Slobodana Matijevića da nastave borbu za opstanak srpskog boba.

Posle trka Evropa kupa u Italiji i Nemačkoj, Vuk Rađenović i Slobodan Matijević otputovali su u Lejk Plesid, gde su na olimpijskoj stazi u SAD zauzeli 15. mesto u trci dvoseda, neko bi rekao nije loše.

– Kako nije loše!? Istina, uspeli smo da se u konkurenciji 30 posada plasiramo u finale, gde smo od 16 posada zauzeli 15. mesto – istakao je na početku razgovora Vuk Rađenović, koji će novogodišnje i božićne praznike provesti u Beogradu.

Pa ako je loše, zašto onda niste bili bolji?

– Dali smo sve od sebe, ali jednostavno kada radite u uslovima kao mi teško je očekivati spektakularne rezultate, iako sam siguran da bismo uz malu podršku mogli da računamo na mesto u svetskom vrhu.

Kakvi su Vam to uslovi neophodni?

– Pre svega neophodno je da na vreme započnemo pripreme, kako bismo do početka sezone uspeli da sakupimo dovoljno vožnji, a samim tim i iskustva za što bolje rezultate. Trebalo bi nam recimo sedam – osam hiljada evra, kako bismo tokom oktobra otišli na neki poligon, trening centar, i tamo odradili pripreme. Imamo dobru komunikaciju sa velikim silama u ovom sportu, Nemačkom, Rusijom, SAD, ali da bismo mogli da radimo sa njima, moramo da ih pratimo, jer niko ne voli kada mu kvariš koncepciju.

Zašto je to toliko neophodno, kada i bez pravih priprema vozite Svetski kup, idete na ZOI?

– Odgovor je najlakše naći u činjenici da za devet godina svoje karijere, računajući sva velika takmičenja, nisam odvezao više od 400 vožnji, što nemački piloti urade za samo godinu dana. Ipak, da ne ispadne da kukam, nikad se nećemo moći porediti sa velikim silama, koje iza sebe imaju pravu mašineriju, ali uveren sam da bismo sa bar jednom sezonom odrađenom po „pe esu“ mogli da pokažemo koliko zaista vredimo, jer nije isto kada ste 15. ili recimo peti. Iako pojedine reprezentacije imaju ogromne budžete, verujem da bismo sa 50 hiljada evra po sezoni mogli da beležimo vrhunske rezultate.

Koliko Vam novca treba za sopstveni bob?

– Za to nam je neophodno dvadesetak hiljada evra, što mislim da nije nedostižno.

Osim Borisa i tebe, da li u Srbiji postoji još kandidata za pilota boba?

– Naravno da ima i siguran sam da bismo uz malo ozbiljniji rad u narednih nekoliko godina uspeli da proizvedemo i dobrog pilota i ostale članove posade – uveren je Vuk Rađenović.


NIGDE BEZ ASTRID

Poznavaoci prilika u srpskom bobu znaju da je u odlazećoj 2010. Vuk Rađenović oženio pilota ženske posade Australije Astrid Loh Vilkinson, sa kojom u vremenu kada nije takmičarska sezona živi u Brizbejnu. Iako su imali dovoljno vremena da tokom pauze skoknu do Australije i vrate se, Rađenovići su odlučili da posete Beograd i na miru se upoznaju sa svim čarima srpske prestonice.

Obzirom da nam je bilo jasno da je Boris imao veliki uticaj na odluku Vuka Rađenovića da postane pilot boba, zainteresovalo nas je kako se za ovaj sport odlučila Astrid.

– Pa u školi je dobro igrala fudbal, što je njenog profesora jednog dana navelo da joj predloži da se okuša u bobu. Kada je videla da joj dobro ide, odmah je odabrala novi sport – otkrio nam je Vuk Rađenović.



POMOĆ MINISTARSTVA

Kako se sada finansirate?

– Do sada smo uglavnom sve radili sami, mada moram da priznam i ovom prilikom se zahvalim Ministarstvu sporta u Vladi republike Srbije i Olimpijskom komitetu Srbije, bez čije podrške bi nam bilo još teže. Recimo ove godine Ministarstvo nam je uplatilo 15 hiljada evra, što nam je omogućilo da se takmičimo u trkama Evropa i Svetskog kupa. Bez njihove podrške teško da bismo bili u mogućnosti da se takmičimo u najjačoj konkurenciji.


DOBRO SA OKS

Obzirom da ste redovni učesnici ZOI, kakva je saradnja sa OKS?

– Ne mogu da se žalim. Iako su posle ZOI u Vankuveru svi zaboravili na nas, nedavno smo dobili poziv iz OKS da im predstavimo program rada, jer bismo kao mali sport trebali da uđemo u program finansiranja. Svestan sam da je situacija teška, ali ako OKS uspe da nam obezbedi, ono što nas kao članove treće grupe sleduje, vozilo za transport, sponzora i još neka sredstva bićemo na konju. Drago mi je što su nas pozvali i nadam se da ćemo uz njihovu i pomoć ministarstva sledeće godine biti u prilici da sve uradimo onako kako bismo želeli.

Galerija slika