Vojvođanska ravnica nije plodno tlo za zimske sportove. Od snežnih zabava ovde najčešće uspevaju samo Sneško Belić, grudvanje ili sankanje na padinama Fruške gore. Ali to ne sprečava najupornije zaljubljenike u adrenalinske sportove da nađu način da savladaju skijanje ili snoubording. Odličan dokaz za to je naš današnji sagovornik, neprikosnoveni Novosađanin, kojem su daska i sneg najbolji prijatelji.

Todor Toša Jović jedan je od dvojice srpskih reprezentativaca u snoubordingu koji se sa svojih 19 godina već može pohvaliti titulama šampiona Srbije u snoubordingu i svetskog juniorskog prvenstva u mauntainbordu.

Student je Fakulteta sporta i fizičkog vaspitanja u Novom Sadu, koji svoje slobodno vreme najradije provodi na treninzima, spremajući svoje telo i duh za odmeravanje snaga na prestižnim svetskim takmičenjima. Redovan je učesnik, a ove godine i domaćin, rado posećenog "Avalanche Risk City Jam" snoubord i ski takmičenja, koje se tradicionalno održava na platou Spensa. Ovaj jedinstveni događaj okuplja najistaknutije snoubordere Evrope, koji novosadsku publiku uvek oduševe atraktivnim trikovima. Ove godine, peti put zaredom, uživaćemo u njihovom umeću u subotu, 1. februara između 17 i 21 čas.

To je bio povod da porazgovaramo sa Todorom o specifičnostima ovog sporta, našim najboljim takmičarima i očekivanjima za ovogodišnji "City Jam".

Odakle ljubav prema snoubordingu i kako si počeo da se baviš ovim sportom?
– Sve je krenulo još kada sam bio mali, recimo sa nekih sedam godina. Bio sam sa porodicom na Kopaoniku i već prvog dana sam probao bord, i to bez instruktora. Onda me je primetio jedan instruktor koji je ubuduće vozio sa mnom i učio me osnovama. Od početka sam uživao da budem napolju i da imam fizičku aktivnost na snegu. Tako sam zavoleo ovaj sport. Danas se uglavnom takmičim u disciplini koja se zove "Bordercross". U njoj se nas četvoro ili šestoro trkamo na stazi, preko raznih prepreka, krivina i skokova do cilja. Pobeđuje onaj koji prvi stigne, ali od tehnike izvođenja zavisi brzina kojom će se proći određeni elementi.


Koliko vremena odvajaš za treninge i gde treniraš?
– Kada sam u Novom Sadu, treniram otprilike pet do šest puta nedeljno. Četiri dana su rezervisana za "Crossfit" a ostalim danima idem na trčanje i plivanje. Na pripreme idem sa reprezentacijama Ukrajine i Češke. Tako da, kada sam na snegu, ustajem ujutru u šest i idem na trčanje, posle toga sam ceo dan na stazi, onda imamo pripremu daske kako bi ona bila brza i nakon svega ide istezanje i trening u teretani.
 
Gde si sve do sada takmičio i kakve uspehe beležiš?
– Takmičio sam se svugde. Krenimo od Kopaonika gde sam već tri, četiri godine zaredom državni prvak u sve četiri discipline – Slalom, Paralel slalom, "Big air" i "Slopestyle". U mojoj disciplini ne mogu da se takmičim kod nas jer nema uslova da se napravi ova veoma zahtevna staza, koja je duga oko kilometar. Češka je jedna od ozbiljnijih zemalja u "Snowboard cross" disciplini pošto imaju bivšu Olimpijsku prvakinju Evu Samkovu. Kod njih sam se trkao i uzeo dva puta drugo i jednom treće mesto na FIS trkama. Dobijeni bodovi na tim trkama se dalje sakupljaju za Svetski kup i Olimpijadu. Od većih uspeha bih još izdvojio treće mesto na školskim Olimpijskim igrama u Francuskoj, tačnije u Grenoblu, a pored toga imam i 15. mesto na Evropa kupu u Austriji.

Koja su to najznačajnija imena snoubordinga u Srbiji i ima li žena među njima?
– Tu je još jedan momak iz Kragujevca, koji je godinu dana mlađi od mene i zove se Matija Milenković. On se takmiči u disciplini "Freestyle" i vozi Svetski kup. Nas dvojica smo jedini srpski reprezentativci. U Novom Sadu smo imali Senku Bajić, koja se nažalost više ne bavi ovim, a tu je i Nina Micić koja je bila na Olimpijadi. Generalno ima prilično malo ljudi koji se bave ovim sportom, verovatno imaju strah od njega.

S obzirom da Vojvodina baš i nije raj za snoubordere, pretpostavljam da je to razlog zbog kojeg si odlučio da se oprobaš i u mauntinbordingu?
– Tako je. Sve je počelo na Fruškoj gori, tačnije u Bukovcu. Tamo imamo stazu za mauntinbording gde sam učio uz trenera Predraga Marcikića. To je jedna od najzahtevnijih staza u Evropi, na kojoj je održano prvo svetsko prvenstvo, a do sada se već održalo četiri puta. 

Koje su sličnosti a koje razlike između ova dva sporta?
– Snoubord više volim zbog snega a i nekako mi je atraktivniji. A za mauntinbording se može reći da je mnogo teži, iz prostog razloga što je opasniji, jer ne padate u sneg nego na zemlju pa je velika verovatnoća da će doći do povrede. Tehnika u osnovama nije ista, jer na snoubordu imate ivice a ovde ste na točkovima. To je primarna razlika ali na većem nivou, prilikom izvođenja trikova i voženja trka, sve je prilično slično.

Koliko često dolazi do povreda i šta je to što se najčešće dešava?
– Ekstremni su su sportovi, pa je normalno da sa sobom nose i povrede. Ja sam lomio ruke tri-četiri puta, ključnu kost i nos, pa i dan danas imam problem jer ne mogu da dišem na levu nozdrvu. Opasno jeste ali to ga čini uzbudljivijim i zanimljivijim. Da bi se u što većoj meri zaštitili od povreda najbolje je da se postepeno trenira i što više dana vozi i vežba jer se tako stiču sigurnost i stabilnost. 

Toša 2013

 
Šta biste savetovali one koji tek ulaze u ovu priču?
– Uzmite u obzir da se to što sam rekao da je opasno, odnosi na one koji voze na visokom nivou. Kada počinjete, ne treba da se plašite već da uživate u ovim lepim i zanimljivim sportovima. Ono što bih napomenuo jeste da morate da imate fizičku pripremu pre samog dolaska na sneg i stajanja na bord, jer će vam tako biti mnogo lakše da savladate tehniku. I bitno je da imate želju i volju jer ćete na bordu pasti i ustati 100 puta, ali kada uspete 101. put osetićete neverovatnu sreću.

Često putuješ u inostranstvo na takmičenja i pripreme, što iziskuje dodatna novčana sredstva. Da li sponzori imaju sluha za tebe?
– Tu i tamo me podrži Skijaški savez Srbije, imam par prijatelja iz Novog Sada koji me podržavaju a tu su naravno i moji roditelji koji su maksimalno uz mene. Na ovom nivou je cela priča oko sponzorstva komplikovana jer se u našoj zemlji otprilike prate samo fudbal i košarka. Imao sam par sponzora za mauntinbord jer sam sa 16 godina osvojio Svetsko juniorsko prvenstvo – slali su mi opremu, dasku, majice, dukseve i slično. Svakako bi mi značila dodatna podrška.

Jedan od načina da se promoviše snoubording jeste organizovanje "City Jam" takmičenja. Šta možemo da očekujemo od ovogodišnjeg izdanja?
– Imaćemo "King rail" gelender koji je jedan od težih za vožnju, jer je prilično dugačak i ima zahtevne prepreke. Prošle godine je uspelo troje ili četvoro ljudi do kraja da ga odvoza, što je stvarno ozbiljno. To nije moja disciplina i generalno se ne bavim time, ali uvek dođem da učestvujem jer na taj način podržavam događaj. Do sada su nam dolazili takmičari iz Slovenije, Hrvatske, Severne Makedonije, Mađarske i ostatka regiona, u proseku oko 20 vozača. I ove godine nam pristiže dosta dobrih takmičara.

U svakom slučaju, gledaoci mogu da očekuju odličnu atmosferu jer će pored samog takmičenja biti organizovane prezentacije raznih stvari, moći će da se druže, nešto pojedu i popiju. Lepo je što se ovakve stvari dešavaju u našem gradu, kako bi se što više ljudi upoznali sa ovim sportom. Zato pozivam sve da dođu i uživaju u čarima zimskih sportova.

         Izvor: www.mojnovisad.com      Razgovarala: S.S.      Foto: Aleksandar Jovanović