Bitno je da naglasimo da su pre polaska na ovo zimovanje deca (11 i 8 godina) već odlično skijala a roditelji tj. mi, …nikada stali na skije. Vođeni devizom, „sa’ćemo mi to…“ i želeći da ispratimo decu u svakoj aktivnosti a i zbog bezbednosti, idemo 6 dana na Divčibare jer smo čuli da je staza vrlo pitoma i odlična za početnike, vrlo je blizu Beograda.

Od Beograda do Divčibara se stiže za oko 2.5 – 3h sa pauzama i ima oko 120Km razdaljine. Prvi deo puta je Ibarskom Magistralom do skretanja za selo Bogovađa i Mionicu gde vas glavni put vodi pravo do Divčibara. Februarskog jutra krećemo oko 9h, pravimo jednu pauzu za kaficu i osveženje da bi oko 12:00 već bili na Divčibarima i raspakivali se. Od vlasnika vile saznajemo da pošto smo njegovi gosti imamo popust na iznajmljivanje opreme i u 13:30 smo već na stazi kompletno spremni za učenje skijanja.

Klinci već zuje po stazi, prolazeći pored nas uz dobro poznato… „Mamaaaaaa…Taaaataaaaa…vidiiiiiii….aaaaaaaaa…kako kočim?!!!!“ Ponosni što su deca samouverena i skijaju odlično, tražimo instruktora koji će nas obučiti i spremiti za „Deecooooooo vidiiteeeeee tatuuuuuuu…aaaaaa..i mamuuuu!“ Pronalazimo instruktora i dogovaramo 60-ominutne časove u trajanju od 4 dana za početak (2.000 RSD po danu ukupno). Na stazi je bar 300-tine skijaša, odraslih, male dece koja uče, instruktora, roditelja koji bodre i podržavaju decu, tata koji uče bliznakinje od 3 godine da skijaju…pijucka se čaj, rakija, vino…u pozadini svira muzika…dan je sunčan, vrlo lepo!

Mi pitamo klince hoće li sa nama do restorana (50 m od ski staze) ili će ostati da skijaju..naravno…odlazimo sami do restorana i uživamo u kafici…klinci se pojavljuju posle zatvaranja staze oko 16h i zajedno ručamo.  Bitno je reći da Divčibare nisu toliko turistički razvijeni poput Kopaonika i da od sadržaja uveče imate sankanje, noćno skijanje od 20 do 22 h, eventualno neki restoran ili kafić. Veče provodimo mirno, uz internet i sony play station koji je u igraonici vile…noći su hladne ali se oseća zdravlje u vazduhu.

Sledećeg dana, ustajemo čili, spremanje, lagani doručak, navlačenje garderobe i odlazak po skijašku opremu. Klince opremamo ski pass-om, proveravamo ispravnost skija i oni su spremni za polazak. Ja sam već gola voda a evo instruktora i počinju prve lekcije skijanja…:“ …ajmo prednji kraj skijice da podignemo gore…dole..osetite težinu skije…odlično…ajmo sad da se oslonimo 100% na skiju i vrhovima prstiju da dodirnemo vrh skije kako bi osetili sigurnost…bravo…za vaše godine ste odlični…“ sada sam se već pretvorio u lokvu.

Supruga:“ A koje su to naše godine?“
Instruktor:“ Hm…pa..ovaj… mislim nikada pre niste stali na skije…to hoću da kažem..ide vam odlično…!!!“
„Ha, ha, ha, ha“ zajedno se smejemo i krećemo sa prvim spustom „u plugu“
„Bravo odlično vam ide, sad se zaustavljamo na tri…jedaaaan, dvaaa, tri…extra…’oćemo na bebi žičaru da probamo ovo sa malo veće visine?“
Pogledi se sretnu i odluka pada u 2 sekunde, idemo.
Nameštamo skije u pravcu kretanja i polako hvatamo pokretnu sajlu koja nas vuče ka gore…ovaj deo je bio relativno lak ali se na izlazu treba odvojiti od žičare, taj deo postaje izazovniji…:“Skijice ka vrhu brda..ka vrhu brda…opaaaaa…ništa…sve ok…ajmo na noge!“

Gledam iza sebe, klinci iza mene se njišu gore-dole držeći sajlu koju sam ja pustio dok sam padao…sada se sa skijama na nogama, ležeći treba brzo skloniti kako nebi smetao deci iza mene.

„Idemo polako, otkači skije…klik…klik…skloni se sa putanje…namesti ih u pravcu paraleleno sa padinom…klik…klik, krecemo na dole u plugu vijugavo…“ iz moje jakne isprava voda i pretvodio sam se u slano more.
Spuštamo se u plugu i po prvi put osećamo čar spusta skijama po sunčanom danu dok vetar lagano hladi i pod skijama se čuje zvuk šuštanja pritisnutog snega…sjajno..ovo ide odlično..polako se opuštamo…
Klinci zuje pored nas :“Bravoooo mamaaaaa ide ti super ajde probaj ovo…shvooooooshhsshhshshsh“ Stariji sin koči sa obe skije, bacajući oblak snega na nas.
Mi:“ Bravoooo…uffff, samo malo sačekaj sine….evo…ooooopp…plug…dobro…!“
Instruktor:“Bravooo, pa vi ste odlični idemo opet..’oćete da odemo na tanjiraču?“ (Žičara za odrasle i vešte).
Ja sam već izgubio svu tečnost koja se godinama taložila u meni!
Dve sekunde razmišljanja…“ajmo“
Za par momenata tanjirača nas vuče ka vrhu, supruga sa instruktorom napred ja iza njih… sjajno nam ide…butine mi gore, vodim računa o svemu što je insturktor rekao…iiiiiii…penjemo se na prvu kapiju koja je za iskusne skijaše. Kao patke, sa skijama na nogama tražimo ravnotežu i uspešno se odvajamo od žičare te stajemo mirno kako bi se kroz kanal 8-9 metara dužine spustili od žičare do staze i krenuli spust.
Kanal je napravljen od skija, supruga ispred mene se spušta lagano a ja od sopstvene težine nemogu da plužim u kanalu jer mi stalno vraća skije unazad…:“Paaaazzziiiiiii početniiiiiiiik…“ mojih 100 kilograma se dere na sve što je ispred mene.
Polukontrolisano izlazim na stazu i nastavljam spust ka dole.
Opet isti osećaj, krećem se vijugavo, kad postognem brzinu za koju osećam da je previše stavljam skije u plug, u zavojima premeštam težište sa jedne noge na drugu…sjajno mi ide. Za par sekundi sam opet kod žičare. „Uffff, ubiše me pancerice, bole me gležnjevi, malo su mi prsti utrnuli, žulja ris!“ Do kraja časa se spuštamo uspešno još 2 – 3 puta, klinci samo šušte pored nas uz:“ eeeejjjjj, vidi me… ćiao tata….shhhhhhhhh…gle ovo mama…ide vam super…!“
Završavamo prvi čas, srećni i puni elana, pitamo jedno drugo :”’o ćemo ponovo na žičaru?“…ja sam potpuno dehidrirao i svaka ćelija moga tela upija vlagu iz vazduha…“ajmo na sokić i kaficu“ pada odluka.
Ručak sa decom, poslepodnevno skijanje i mirno veče u pretoploj Vili „Vila“ gde smo uveče morali prozore malčice da odškrinemo kako bi bilo prijatnije.

Sledećeg dana najzad menjam pacerice i skijanje počinje da postaje pravi užitak. Već smo sigurni na tanjirači, padovi su sve ređi, počinjemo da osećamo sigurnost i radimo na finijim stvarima sa insturktorom:“Ok… bravo…idemo na levu stranu oštrooooo…. telo se naginje na levo…bravo sad na desnu stranu oštro….bravo pazi na levu nogu….odlično…“
Sve postaje lakše, ne znojim se toliko, noge su jače. Deci samo trebamo zbog vode, i novca za ski pass. Svako naredno poslepodne zajedno se spuštamo sa decom i nakon 5 dana počinje pravo porodično uživanje sa slikanjem, snimanjem i smehom…extra.

Petog dana, dečaci i ja odlučujemo da idemo na noćno skijanje.

Staza je lepo osvetljena, oprema je utegnuta i na svom mestu, ski pass kupljen, sa klincima se dogovaram da ne jure i da obrate pažnju jer je led na stazi za noć uobičajena pojava i prilikom velikih brzina teško je kontrolisati skije. Skijanje noću je prilično lep doživljaj jer nema puno gužve i nije vruće kao po danu a nedostatak svetlosti pojačava doživljaj. Skijamo, klinci se spuštaju 5 puta dok ja uspevam jednom ali nije bitno, volja, vežba i dva sata prođoše za tren oka.
Brzo skidamo opremu i odlazimo do vile kako se ne bi prehladili, čaj i spavanje.

Zadnjeg dana smo već samostalni, umemo da kontrolišemo brzinu i da se samostalno penjemo i spuštamo.. to je to.. sledeće godine ćemo moći da pratimo klince… nadam se…

Sve u svemu, Divčibare je pravi izbor za početnike u skijanju, blaga staza, velika solidarnost svih skijaša, sva potrebna infrastruktura za skijanje i pristupačne cene svih pratećih sadržaja, odličan izbor za decu koja počinju sa ovim sportom a kako vidite i za mame i tate.
Međutim, primetili smo nedostatak lekarske pomoći na samoj stazi što ne bi smelo biti slučaj ukoliko ovaj centar želi da preraste u nešto više od onoga što je sada.

Ukoliko se odlučite za učenje skijanja preporučujemo Divčibare kao početnu stanicu dok ne savladate ovu veštinu i postanete iskusniji za neku ozbiljniju planinu.

Cene su i više nego pristupačne za zimski turistički centar a primer govori koliko:
    10 ćevapa
    2 porcije pomfrita
    2 šopske salate
    2 teleće čorbe
    2 soka
    Voda
    Pivo 0,5l
    Gurmanska pljeskavica
Račun oko 20 evra.

Uživajte u vašem odmoru sa decom!

           Izvor: ODMORSADECOM.COM   Foto: divcibareinfo.com 

Galerija slika