Dolina Aosta
U drugoj polovini januara bili smo na skijanju na krajnjem severozapadu Italije, u prelepoj i slikovitoj dolini Aosta. Smeštena u podnožju najviših alpskih vrhova koji je kao štit okružuju sa severne i zapadne strane, učinila nam se ove godine kao idealna destinacija imajući u vidu probleme sa snežnim pokrivačem na planinama koji su mučili ski centre širom Evrope. Malo planinsko mesto Valtournenche na svega nekoliko kilometara od poznatijeg suseda Cervinie, odabrano je za bazu našeg kampa iz više razloga. Iz mesta kreće gondola koja ga preko nekoliko sedežnica povezuje sa obližnjom Cerviniom i Zermatom na švajcarskoj strani, a smeštaj je za istu sumu novca neuporedivo povoljniji a i komforniji od susedne Cervinie gde preovladavaju zgrade sa tipskim apartmanima male površine tipičnim za mnoga francuska skijališta. Ideja je bila da se se sve vreme skija italijanska i švajcarska strana čuvenog Matterhorna i okolnih vrhova. Vreme je bilo sunčano i vedro, snega na pretek i ništa nije upućivalo da se naši planovi neće u potpunosti realizovati. Ali nakon što smo prvog dana na početnoj stanici gondole saznali da je usled vrlo jakog vetra samo nekoliko žica u donjem delu ski kompleksa (1600-2500 mnv) otvoreno a da konekcija sa Zermatom iz istih razloga ne radi, shvatili smo da moramo menjati naše planove ukoliko hoćemo ozbiljno da skijamo. Tako je ne znajući da se vremenske prilike neće poboljšati ni naredna dva dana neplanirano krenuo ski obilazak doline Aosta odakle i naziv ove teme
Dan prvi – Pila. Pedesetak km zapadno od našeg kampa nalazi se grad Aosta, administrativni centar regije sa svojim ski centrom nazvanim po obližnjoj planini, Pila. Sa svojih sedamdesetak km staza, ovaj centar predstavlja prilično respektabilnu i omiljenu ski lokaciju lokalnog življa sa početnom stanicom gondole koja kreće iz samog grada. Skijanje do grada nije moguće a sama gondola, prilično dugo vuče i izvlači na 1800 mnv odakle se lepezasto šire staze po celoj planini. Najviši vrhovi sežu do 2700 mnv, što nam je uz odsustvo vetra i dobru pripremu staza bilo više nego dovoljno za prvi dan uskijavanja. Staze većinom kroz šumu sa dosta prevojnica i ukrštanja prilično su loše obeležene. Infrakstruktura je znatno starija u odnosu na okruženje, što bi bila i glavna zamerka ovog skijališta. Ipak i sama pomisao na stanovnike ovog grada koji imaju priliku da u slobodno vreme sa gradskog parkinga odu na skijanje na planinu ovakvog potencijala i kapaciteta, izazivala je u meni zavist i divljenje. Dan je bio sunčan i leden, a mi smo našli nekoliko odličnih staza srednje kategorije gde smo povratili formu prošlogodišnje sezone.
Dan drugi – Monte Rosa. Opet pakovanje skija i u kola, ovaj put na suprotnu stranu u potrazi za skijalištem bez vetra. Izbor je pao na ski centar Monte Rosa koji se prostire na dva planinska grebena i tri doline i sa svojih 180 km staza predstavlja skriveni dragulj doline Aoste. Put nas je vodio kroz prelepo banjsko mesto Saint Vincent načičkano kućama prestižnog izgleda, lepo uređenim „gradskim“ centrom, ogromnim kasinom i luksuznim hotelom smeštenim u velelepnu građevinu na oko vrlo slično plemićkim rezidencijama. Do mesta Champoluc put od pedesetak km i 35 lakat krivine, vodio nas je preko prevoja iznad 2000 mnv. Trebalo je oko sat i trideset minuta vožnje ali vredelo je svakog utrošenog minuta. Staze iznad mesta Champoluc 1579 mnv, odakle smo krenuli u istraživanje ovog centra bile su perfektno sređene, svih kategorija. Donji delovi šumoviti, gornji glečerski, vrhovi oko 30000 mnv, vetra naravno nema. Dan sunčan, hladnoća polarna, skije škripe po stazi, leda nema, raj. Veliki broj dugačkih staza kombinovane težine i različite ekspozicije. Infrastruktura pristojna, gužve nema, na brojnim stazama potpuno sami, carstvo beline. Preporuka za ovaj centar.
Dan treći – La Thuile espace San Bernardo. I dalje u potrazi za planinom bez vetra. Cervinia-Zermatt većinski zatvoreni, gledamo zvanični sajt, neverovatni podaci, vetar preko 60 km/h temperatura -28 subjektivni osećaj -43. Rešili smo, idemo za La Thuile, internacionalno skijalište sa svojih 150 km staza koje se prostire delom u Francuskoj a delom u Italiji. Autoputem ka Mont Blanu do Courmayeura pa lokalom do La Thuile, oko 80 km, trebalo je sat vremena. Planinsko malo mestašce lepo uređenog centra sa još manjim parkingom, trebalo je oko pola sata da uz veliku sreću nađemo mesto, baš bezveze. Iz mesta na 1440mnv vuče gondola do 2200mnv odakle se do podnožija spušta nekoliko ozbiljnih crnih staza, između ostalih i poznata staza Franco Berthod na kojoj su svojevremeno vožene trke brzinskih disciplina ženskog fis kupa. Ove staze su pristojne dužine, veoma dinamične i vrlo popularne i njima se u povoljnim snežnim uslovima može spustiti do samog mesta, što je ovaj put bila i naša privilegija. Od platoa na 2200 mnv do planinskog prevoja na 2600 mnv kreće veći broj paralelnih žica sa stazama srednjih i nižih kategorija preovladavajućeg glečerskog pejsaža. Par dobrih crvenih staza vijugaju i na drugu stranu prevoja odakle je ovaj centar povezan sa francuskim delom skijališta La Rosier sa nekoliko jako širokih plavih staza koje vode do podnožja žica dva vrha Fort i Roc Noir, nešto nižih nadmorskih visina (2300 mnv) sa širokim dobro pripremnjenim stazama nižih i srednjih kategorija. Skijanje na ovom delu planine je u neobičnom vizuelnom okruženju. Okolni vrhovi prebacuju 3000 mnv a strme strane formiraju snežne draperije koje u širokoj lepezi uokviruju ovaj deo ski arene. Skijalište je razuđeno i treba napraviti dobar plan za povratk kako se ne bi ostalo u zemlji u kojoj se ne nalazi vaš smeštaj. Interesantan ski centar pristojne infrastrukture.
Dan 4 – 7 Valtournenche/Cervinio/Zermatt. Kao što je Danijel, mladić koji je bio nadležan za naš smeštaj, inače žičničar u Cerviniji i predvideo, u većini slučajeva nakon tri vetrovita dana nastupio je duži period stabilnog vremena, pa smo konačno ostatak perioda skijali u lokalu Valtournenche/Cervinio/Zermatt. Gondola iz Valtournencha(1524 mnv) izvlači na 2245 mnv, odakle se sa još tri vezane sedežnice penje na vrh ovog dela skijališta odakle se kombinacijom staza raznih kategorija može spustiti do samog mesta. Pri tome staza br. 1. koja ide do mesta nije ni poveznica niti ski put niti bilo šta slično, već ozbiljna na momente vrlo zahtevna pista koja omogućava uživanje u spuštanju celom svojom dužinom. Ali ako ste smešteni u mestu Valtournenche a vraćate se krajem dana iz švjcarskog dela skijališta sa vrha Mali Matehorn koji se nalazi na 3880 mnv, kako je bilo u našem slučaju, bićete u mogućnosti da se odatle spustite do mesta što sa razlikom u nadmorskoj visini većom od 2300 mnv i dužinom staze od preko 15 km, predstavlja nešto što se pamti celog života. Pored opisane staze u ovom delu skijališta ima još nekoliko staza srednje kategorije koje se međusobno prepliću i ukrštaju međusobno kao i pristojan broj staza za skijaše koji se tek odlučuju na prve korake na skijama. Mi smo ovaj deo skijališta koristili uglavnom kao vezu ka Cerviniji i Švajcarskoj s’obzirom na startni manjak vremena predviđenog za ovu lokaciju. Sa vrha novootvorene sedežnice Gran Sometta 3165 mnv koja predstavlja i veznu žicu za skijalište Cervinio, nekoliko pristojnih staza srednje kategorije vodi do platoa Plan Maison 2555 mnv centralne raskrsnice skijališta Cervinia, odakle sistemom tri vezane sedežnice možete doći do prevoja po nazivu Theodolpass 3381 mnv odakle se može preći na švajcarsku stranu skijališta ili sa nje vratiti u Italiju, a može se i spustiti da samog mesta Cervinio. Ova staza je srednje kategorije, dugačka i najopterećenija u skijalištu, a samim tim mnogo ranije podložna pogoršanju kvaliteta i otežanim uslovima skijanja. Ipak zbog svoje ne prevelike zahtevnosti ne predstavlja problem koristiti je i kao zadnju žicu za povratak u mesto na kraju dana. Paralelno sa njom, uz samo podnožje planinskog štita Matehorna i okolnih vrhova, prostiru se još dve vezane sedežnice sa stazama kombinovane kategorije manje opterećonisti i dužine a lepšeg ugođaja skijanja. Sa platoa Plan Maison vodi i sistem dve gondole koja vas može izvući do vrha Cervinie na granični prevoj Plato Rosa 3480 mnv odakle se ne možete vratiti na polaznu tačku već direktno do samog mesta što uslovljava korišćenje gondole za izvlačenje iz samog mesta koja je često nešto opterećenija. Plato Rosa 3480 ujedno je i drugo mesto za prelaz između skijališta sa Švajcarske i Italijanske strane. Vizuelno, skijalište sa italijanske strane predstavlja široku padinu sa čijeg se vrha, koji ujedno predstavlja i granicu dve zemlje, u nekoliko pravaca staze slivaju ka mestima Valtounenche i Cervinio. Skijalište iznas Cervinie je veće i znatno opterećenije od onog iznad Valtournoncha koje ima jednu ali vanserijsku dinamičnu pistu ali i nekoliko drugih sasvim pristojnih na kojima se može relaksiranije uživati. Koncept našeg skijanja bio je da odmah idemo na Švajcarsku stranu, zbog znatno veće razuđenosti ovog skijališta, većeg izbora kvalitetnijih staza, lepšeg vizuelnog doživljaja i mogućnosti nepredviđenih zatvaranja prelaza usled vremenskih neprilika, a onda u povratku skijamo Cerviniu i Valtournenche. Utiske o skijanju iz Zermata možete pročitati na istoimenoj temi u okviru skijališta Švajcarske.
I na kraju, skijanje u Aosti, vredi li? Pa naravno da vredi. Prilika da se skija u ambijentu nestvarno lepih planinskih pejsaža Italije, Švajcarske i Francuske, u okruženju najviših vrhova Alpa, da se skija po ozbiljnim stazama sa najvišeg vrha u Evropi do koga dobacuje neka žičara, sa skoro 4000 mnv, gledajući Mont Blanc u daljini i Zermat na dohvat ruke, je nešto što se stvarno ne može lako zaboraviti. Ako tome dodamo i izvesnost sigurnog prirodnog snežnog pokrivača i raznolikost vrhunski uređenih staza, nešto što u poslednje vreme nije ni malo zanemarljivo, ova destinacija se ističe, ne bez razloga, kao jedna od najspektakularnijih u Evropi
Odgovor sa citatom
