Les Orres
- Početno i napredno u savršenoj kombinaciji –
Kad god se pomene skijanje u Francuskoj, kao na traci počinju da se listaju već dobro poznate destinacije – Tri doline, Les deux Alpes, Espace Killy, Paradi ski, Avoriaz i itd....
O ovim centrima, do najsitnijih detalja, može na netu da se nadje sve. Sve je to potupuno opravdano, jer svaki gore navedeni centar predstavlja sveto mesto i svojevrstan hram skijanja. Medjutim, francuska ponuda skijališta je orgromna, stotine drugih srednjih i manjih skijalista čekaju da budu otrkrivena, a o kojima nema baš mnogo informacija i reportaža. Na moju sreću, ovog januara sam upravo imao priliku da sa porodicom provedem sedam dana u jedanom takvom biseru francuskih Alpa.
Mesto Les Orres je sastavljeno od tri naselja koja se nalaze na različitim nadmorskim visinama – Champ Lacas (1550m); Centre Station (1650m) i Bois Mean (1800). Skijalište pripada Hautes Alpes oblasti, stotinak kilometara od Brijansona, a blizu su i Risoul i Vars.
Što se arihitekture tiče, samo mestašce je izgradjeno u klasičnom francuskom ski-turističkom stilu, višespratne kuće u kombinaciji sa puno drveta. Iako na prvi pogled sve to izgleda isto, ipak su odredjena arhitektonska resenja naselja mnogo bolje i maštovitije uradjena nego npr. u Risoulu ili Valmenieru. Kao dodatak na sve ovo ide i činjenica da je celo mesto opkoljeno četinarskom sumom, što mu daje poseban šarm, a i postoji veoma lepa, osvetljena i potpuno od snega raščišćena pešačka staza koja spaja Bois Mean sa centralnim delom naselja.
Smešteni smo bili u Bois Mean-u, u apartmanu koji je bio u kući koja je bukvalno na stazi. Prvi put od kada skijamo u Francuskoj smo imali direktan ulaz-izlaz sa staze. Balkon nam je gledao na plato gde su se nalazile početne stanice četvoroseda i školskog tanjira. Na tom platou su se svako jutro skupljali polaznici ski škola, uglavnom francuskih, ali i veliki broj polaznika srpske škole skijanja u organizaciji Udruženja Ski manijaci. Školski tanjir vuče početnike nekoliko stotina metara do početka jedne široke zelelene staze koja se spušta do platoa. Za sve one koji su smešteni u Bois Meanu ključan je četvorosed koji izvlači skijaše iz naselja i spaja ih sa ostalim lepotama centra. Ovaj četvorosed je u poznim godinama, sporije izvlači, a bilo bi veoma lepo kada bi se u narednim godinama zamenio nekim rasklopivim šestosedom.
Četvorosed vuče do centralnog dela celog skijališta. Taj deo skijališta je tzv. „zelena zona“, jedan prirodni plato na čijem se centralnom delu nalazi mnogo lepa kafana-restoran, sa divnom terasom (veoma ljubazno osoblje, što nije baš karakteristično za Francusku), a oko nje se nalaze tereni gde caruju početnici kao i skijaši koji su željni doterivanja skijaške tehnike. Kada se u Francuskoj nešto obeleži kao „zeleno“, to je obično ravna livada ili neka klasična dosadna poveznica izmedju pravih staza. To ovde nije slučaj. Od kafane pa sve do Centre Station-a proteže se jedna izuzetno dugačka i široka zelena staza koja na odredjenim mestima ima fine nagibe i gde je stvarno raj za napred navedene kategorije skijaša. Radi bolje ilustracije, recimo da ta staza liči na Karaman greben na Kopu, ali x 5 kada se radi o dužini. Sa kraja te staze, nazad ka platou vas vraća izuzetno brzi šestosed. Takodje, sa jedne strane kafane nalazi se još jedan školski tanjir, mnogo brži od onog dole u naselju, gde sam čak vidjao i neke klince, male takmičare, kako vežbaju slalom. Sve u svemu, boravak na ovom delu skijališta, naročito ako imate decu i uopšte početnike oko vas, izgleda kao boravak u ogromnom ski parku u četinarskoj šumi.
Posle uživanja dolazi vreme pravih izazova. Sve što se dešava u centru iznad ovog početničkog raja u potpunosti menja karakter i lik celog skijališta. Od kafane kada poželite da idete gore, vode dva puta. Jedan je super brzi šestosed koji vas diže na vrh Portette, i to na njegovu kotu na visini od 2720m (poslednih nekolko stotina metara do vrha morate na strmi tanjir), a drugi takodje super brzi sestosed vas vodi na kotu od 2430m. Kada sidjete sa ove žice, možete da birate jednu vrlo izazovnu crvenu stazu, ili lakšu plavu varijantu kako biste uhvatili još jedan četvorosed koje vas izvlači na 2700m (na veliku žalost ovaj četvorosed je baš antikvitet i ova vožnja traje). Sve u svemu, sa svih ovih vrhova, pružaju vam se mnogobrojne varijante i kombinacije spuštanja raznim, u velikoj većini, crvenim stazama. Naglašavam - u velikoj većini crvne staze – zato što je velika disproporcija u broju crvenih i plavih staza, a u korist ovih prvih. Dodao bih još nešto, nije samo broj crvenih staza bitan, nego i veoma ozbiljni nagibi na velikom broju istih, kao i česte promene uglova strmina i vrste snežne podloge (stvaranje ledenih ploča prekrivenih mekšim snegom). Pet, ili šest crnih staza paralelno se protežu sa nekoliko crvenih staza samo na drugoj strani padine - bez ikakve razlike u nagibu, samo što se crne staze ne uredjuju ratracima. Moji favoriti su bili, kada se gleda ka vrhovima, krajnja desna i krajnja leva crvena staza, naročito ova druga.
Kada se na ovaj skijaški izazov doda i krajolik u kome skijate stvara se jedna potupuno nadrealna – patetično lepa atmosfera. Gornji vrhovi su klasično alpski goli, a negde na pola počinje četinarska šuma koja vas prati do samog kraja, bukvalno do apartmana. Ukupno, u zavisnosti od izvora informacije, ime negde izmedju 65 do 80 km staza, negde može da se nadje i podatak da ima 100km, što je po meni preterano. Naravno, ovaj put je još jedan neizbežan faktor bio u potpunosti na našoj strani, a to je vreme. Sneg je padao dva dana pre našeg dolaska, a sa prvim danom skijanja pa do poslednjeg nas je ispratilo sunce, skoro bez oblačka. Temperatura je samo jedne noći pala u ozbiljniji minus (tada su i uključivali topove), a tokom dana uvek u plusu, pa čak i do desetak stepeni. Ali ni to nije smetalo. Staze su držale po ceo dan, jer kako reče jedan moj prijatelj – vidi se da je neko vrlo stučan i mudar pravio ovaj centar, odabrana je tačno ona strana planine gde je više od 60% staza u hladu skoro ceo dan.
Što se gostiju tiče, dominirali su domaćini, Hrvati, Srbi, po neki Rusi, tu i tamo se čuo engleski jezik. Što se tiče odnosa nas i suseda, na delu je bila miroljubiva koegzistencija. Mirna atmosfera u naselju, tako je i na stazama, bez gužvi na žicama, a nije bilo mnogo „indijanaca“ na stazi.
Da zaključim, skijalište za svaku preporuku. Naravno, nije za svakog. Mladji, skloni skijanju i naročito „van skijaškim“ aktivnostima će verovatno u širokom luku ovo mesto zaobilaziti. Medjutim, za porodične ljude, zaljubljene parove i blah, blah, i druge – koji su željni mira i odličnog skijanja – malo je boljih mesta od ovog.
