Silver Star Ski Resort, BC, Canada
Veliki pozdrav za sve sa skijanje.rs foruma. Nakon nekoliko godina pasioniranog citanja, evo tek sada sam odlucio da se prikljucim ekipi. Ne racunajuci moju porodicu, koja je potpuno van konkurencije, u mom zivotu postoje tri "bolesti" kod kojih kod mene nema leka. Skijanje je jedna od te tri. Druge dve nisu bitne za ovu temu, mozda cemo se vremenom i njima malo baviti.
U nastavku je reportaza sa mog poslednjeg skijanja. Malo sam se raspisao, ali mislim da ce biti dovoljno interesantno, s obzirom da sa ovih lokacija ne dobijamo cesto pisane reportaze.
-----------------------------------------------------------------------
Na veliku žalost moj stariji brat sa porodicom zivi desetak hiljada kilometara daleko od Beograda. Medjutim, stara narodna “U svakom zlu ima i nesto dobro” zasijala je u punom svom smislu krajem ove godine. Od polovine decembra do polovine januara boravio sam u Kanadi kod burazera, uzivao sa troje bratanaca, a kao visnjica na vrhu sladoleda bilo je sedmodnevno skijanje na kanadskim Stenovitim planinama u ski centru Silver Star Mountain Resort (British Columbia) od 24. decembra do 1. januara.
Generalni podaci o centru– Selo se nalazi na visini od 1700m, vrh skijališta se nalazi na 1900m, a skija se sve do 1100m. Postoje tri skijaške celine – Vance Creek (na najvecoj nadmorskoj visini, uglavnom plave – prim.aut. plavo u Kanadi je crveno u Evropi) – Putnam Creek ( staze sa najvecim skijaskim izazovom, veliki broj crnih/ jedan dijamant i veliki broj staza/dupli crni dijamanat) – Silver Woods (puno plavih ali sa ozbiljnim strmim delovima). Ukupan broj staza je 115. Po kanadskim merilima skijalište je srednje veličine.
Generalno gledano, tokom mog boravka u Kanadi zima je bila vrlo blagonaklona, temperature uopšte nisu bile mnogo niske, oko nule, par stepeni dole, ili gore. Takvo nas je vreme pratilo i tokom vožnje od oko 1000km od meste gda mi brat živi do ski centra. Čak se i situacija sa snegom drastično menjala kako smo se približavali planini. Bivalo ga je sve manje i manje, pa se pojavila i blaga zebnja sta nas čeka gore. Naravno, dolazak gore, tj. ulazak u selo odagnalo je sve strahove i bajka je mogla da počne!!
Snega je bilo u izobilju. Seoce je namenski gradjeno turisticko mesto, napravljeno u stilu malog rudarskog gradića sa divljeg zapada, iz perioda kraj XIX i pocetak XX veka. Sve je napravljeno od drveta, i svaka kućica je bila ofarbana drugačijom bojom vesele nijanse. U glavnoj ulici nalazi se puno pub-ova, restorana, radnji sa zimskom opremom, suverima i sl. stvarima. Sve izleda vrlo toplo, ušuškano i atmosfera je generalno vrlo opuštena. Ljudi koji rade u centru, kako na zicama, tako i po kaficima i restoranima su uglavnom Ozijevci (Australija), sa Novog Zelanda i priličan broj ljudi iz Čilea. Svi su vrlo mladi, ljubazni, a ono što me je generalno iznenadilo je bilo to sto je i turista/skijasa bilo poprilično mladjahne dobi. Uveče nisam izlazio, tako da ne znam kakav je bio provod noću, ali čini mi se da je na tu količinu mladih moglo da bude i dobrog noćnog života.
A, sad, skijanje!!! Teško je pronaći prave reči i opisati kako to sve izleda iz perspektive nekog ko na dve daske zuji nizbrdo. Sve je okovano šumom, četinari natrpani snegom svuda oko tebe, staze duge, gde ako se odluciš da odmoriš na nekom delu, mogu da prodju i desetine minuta dok se pojavi još neki skijaš, a dotle uživaš u tišini netaknute prirode koju bukvalno možeš da čuješ. Zbog prirode koja te okružuje, može da se desi da u tragovima, podvlačim, u tragovima, sve to može malo da te pecne u glavi i da pomisliš da si neki kutak ovog skijališta možda već video, recimo na Kopu.
Staza ima raznih vrsta i dužina. Za svačiji ukus. Ko voli da kruzira, ima divnih plavih dugačkih staza gde može baš da se ritmično vijuga, u kombinaciji sa prevojima iza kojih može da usledi vrlo strma padina. Deo skijalista – Vance Creek, je brdo koje pruža mnoštvo ovakvih kombinacija. Tu se naročito izdvaju staze – FIS (samo ime sve govori, staza za slalom i veleslalom) / Whisky Jack / Big Dipper / Little Dipper / Milky Way itd.
Celo skijalište je fenomenalno povezano tako da se sa jednog brda lako stiže do drugom ukoliko se poželi da se probaju neki drugi izazovi. Drugo brdo – Putnam Creek – je posebna priča. Ko voli ekstremno skijanje po dubokom snegu na vrlo uskim stazama kroz šumu, sa mnoštvom mogula i nakupnina snega ovde bi se sigurno pronašao. Imena staza govore više od reči – No knees / Three wise man / Freefall / Nirvana / Headwall / Kassanova itd. Mnoštvo crnih dijamanata i dupllih crnih dijamanata. Ove dve kategorije crnih staza se uglavnom ne sredjuju, tu se skija po dubokom snegu, a kada nema svežeg snega skija se po ogromnim hupserima. Nisu baš sve crne staze za mene bile nevožljive, ima odredjeni broj crnih koje se grumiraju i tu sam se baš lepo naskijao. Na ovom brdu takodje ima i divnih plavih staza, meni je bila omiljena – Gipsy Queen
Treći deo skijališta je Silver Woods. Ovo je najmladje skijaško brdo koje je osposobljeno za skijanje u poslednih nekoliko godina. Ovde se takodje skija kroz šumu, ali su staze plave kategorije, široke ali sa odredjenim delovima gde nagib sigrno prelazi u crnu kategoriju. Omiljene staze – Roller Coaster / North Star / Simple Pleasure itd. Na ovom delu nalazi se i staza Sherwood’s Forest, tu se skija bukvalno kroz sumu, izmedju stabala i panjeva.
Kada se na kraju sve podvuče, skijanje je bilo fenomenalno. Drugačije od skijanja na Alpima, ali veoma specifično i zavodljivo na neki poseban način. Ono što je na prvu loptu jasno, ovde ljudi mnogo vole, baš se lože, na skijanje u dubokom snegu. Powder skijanje je ovde sve. Ogromna većina ljudi skija na daskama za dubok sneg, kod nas poznate kao "lopate", takodje ogroman broj ljudi skija na all-mountain modelima. Da nije bilo klinaca iz jednog skijaškog kluba iz gradića u podnožju planine, mislim da bi bilo svega nekoliko nas koji su skijali na daskama za tvrde, sredjene staze.Ovde se od 115 staza ratrakom sredjuju u proseku 40-tak. Kad ih srede, lepo ih srede, mada nije to onaj standard koji postavljaju, recimo Austrijanci. Medjutim, to ovde nikog ne tangira, ovde se jednostavno voli dubok sneg, moguli i svi drugi oblici slobodnog skijanja. Takodje, ima jako puno bordera, i to baš dobrih, u procentu, bordera koji znaju svoj zanat ima mnogo više nego sto sam gledao po Evropi.
Iz nekih geografsko-hidrometereoloških razloga ovaj centar je poznat po ogromnoj količini i fenomenalnom kvalitetu snega. U ovom centru ne postoji sistem za veštačko pravljenje snega. Otvorili su sezonu krajem novembra, a već početkom decembra imali su preko 85% otvorenih staza. Upoznao sam neke ljude na žici iz Vankuvera, koji putuju kolima pet sati i dolaze ovde da skijaju i bordaju, jer je, po njihovim rečima, ovde sneg mnogo kvalitetniji nego u Wisthler-u, koji im je prakticno iznad kuće. (Mada, cena jednodnevnog skipassa u Wisthleru je oko 110 kanadskih dolara). Ovde je jedne noć, na postojećih metar snega, napadalu 30cm svežeg. Sneg je bio neverovatan. Nikad nisam video tako suv sneg, bas kao puder. Ujutru je bilo opštenarodno veselje. Ovde važi deviza – Sto dublje, to bolje –:sm004:
Malo sam se raspisao. Sutra sledi nekoliko fotki!!
Pozdrav za sve!!
