Extreme
19.03.2015, 16:27
SKIJANJE ILI ’’BRIJANJE’’ (AL’ NA SUVO) : :cool:
U prilogu je tekst koji se odnosi na bezbednost na skijanju, a koji je deo šireg izveštaja sa skijanja u dolini Ziller u Austriji.
Skijam od kada postojim ili skijam dakle postojim. I ako zvuči kao krilatica iz Alan Forda, nije, već suštinski odražava moj stav prema ovom sportu. Ipak moram priznati, bez i malo preterivanja, da se od kako skijam nisam susretao sa ovakvom gomilom ljudi nastazama, a od kako postojim jesam ali na stadionima, u špicevima prilikom povratka sa posla i sl. Ne znam kako bi najrealnije opisao sem egzaktno brojem ljudi po kvadratnom metru(a toliko dokon da brojim nisam bio), ali broj ljudi oko vas dok skijate je bio zaista frapantan. Dakle sa svih strana na rastojanju 2-4 metra skijaš ili border. Pa ti skijaj. Ovo je bila situacija na većini staza svih skijališta doline Ziller sem Hintertuxa. Tačno je da sam do sada većinom skijao za vreme našeg školskog raspusta i da je to ipak drugačije, ali to nije bilo pravilo i sigurno nije ni približno jedini razlog. Da li je blizina Nemačke (videli smo ogroman broj njihovih tablica) i realno veliki potencijalni kapacitet ovog skijališta razlog, sad i nije toliko bitno, sem sa aspekta budućeg izbegavanja ovakvih situacija. Dok smo se u dolasku spuštali sa Gerlos brda ka Zellu, primetio sam dugačku svetlu vijugavu nit kako se uvija duž doline. Kasnije sam saznao iz prve ruke da je to bila kolona vozila koja se kretala iz pravca autoputa i Nemačke. To je bilo u subotu uveče. Već u nedelju ujutru čekao sam duže od sat vremena za ski pas u Mayerhofenu, iako je radilo svih sedam šaltera. Pa onda gondolom do vrha, a tamo na spojnim žicama ko da dele palačinke, kraj reda se jedva nazire. Srećom čekanje ne više od 15min. i onda bežanija na najudaljenije kote skijališta u potrazi za svojim ’’ja’’.
Drugi aspekt ovog ’topika’’ je alkoholisanje na stazama. Nemam ništa protiv dobrog piva(čak ga i sam pravim)kuvanog vina ili nekog drugog alkoholnog pića koje se popije na stazi. Ali jedno je piće ili dva, a drugo usvinjavanje u restoranu na stazi. Pri tome ne mislim na after parti zurke, već na period aktivnog rada zice negde oko njihove pauze za ručak. E onda kada ta stoka bez repa istrči na stazu, jedva ubode pancerice u vez i krene da zamišlja skijanje, nastaje pakao. Da ne mislite da kukam bez veze, ali na nas petoro skijaša 6 (ŠEST!) bliskih susreta od kojih se jedan završio sa jakim potresom mozga i rengen slikanjem na klinici, za sedam ski dana, po mom mišljenju je stvarno puno. Restorani i kafići su naravno puni, kao i inprovizovane kružne šatre gde se služi samo piće i to je nešto što je normalno za sva velika skijališta u sezoni. Ali zaista do sada nikada nisam video više čovekolikih skijaša koji bez pardona i bilo kakog obzira zuje, udaraju, ne staju i ne obaziiru se. Moram sa žalošću da priznam da skijanje pod napred navedenim okolnostima, makar za mene, gubi svaki smisao. Da li su i u ovom aspektu nemački turisti mirođija u čorbi ne znam, mada je vrlo verovatno, ali ono što znam je da ću svakako pokušati ubuduće da izbegavam ovakve situacije koliko god je moguće. Smatram da bi skijaški savezi morali da se ozbiljno pozabave sa ovom problematikom i u tom smislu se spremam da napišem jedan ozbiljan mejl austrijskom ski savezu i ukažem na ovaj aspekt (i ako sam ubeđen da su oni vrlo svesni toga ali da zbog raznih interesa ništa još ne preduzimaju). Ipak nije normalno da dok se voziite na sedežnici žičničari tri puta zaustavljaju kako bi se mortus pijani čovekoliki skijaši ukrcali dok urlajući ispuštaju tonove nekih nemačkih nacionalnih hitova ili navijačkih pesama. E a onda kad se iskrcate ide bežanijja od takvih dijabolika kojih na žalost nema malo. Mislim da o ovoj temi treba široko da se polemiše, jer kao i uvek pritisak javnosti je oprobano sredstvo za postizanje cilja. A cilj u ovom slučaju je bezbedno skijanje a onda naravno i veće uživanje za sve...
U prilogu je tekst koji se odnosi na bezbednost na skijanju, a koji je deo šireg izveštaja sa skijanja u dolini Ziller u Austriji.
Skijam od kada postojim ili skijam dakle postojim. I ako zvuči kao krilatica iz Alan Forda, nije, već suštinski odražava moj stav prema ovom sportu. Ipak moram priznati, bez i malo preterivanja, da se od kako skijam nisam susretao sa ovakvom gomilom ljudi nastazama, a od kako postojim jesam ali na stadionima, u špicevima prilikom povratka sa posla i sl. Ne znam kako bi najrealnije opisao sem egzaktno brojem ljudi po kvadratnom metru(a toliko dokon da brojim nisam bio), ali broj ljudi oko vas dok skijate je bio zaista frapantan. Dakle sa svih strana na rastojanju 2-4 metra skijaš ili border. Pa ti skijaj. Ovo je bila situacija na većini staza svih skijališta doline Ziller sem Hintertuxa. Tačno je da sam do sada većinom skijao za vreme našeg školskog raspusta i da je to ipak drugačije, ali to nije bilo pravilo i sigurno nije ni približno jedini razlog. Da li je blizina Nemačke (videli smo ogroman broj njihovih tablica) i realno veliki potencijalni kapacitet ovog skijališta razlog, sad i nije toliko bitno, sem sa aspekta budućeg izbegavanja ovakvih situacija. Dok smo se u dolasku spuštali sa Gerlos brda ka Zellu, primetio sam dugačku svetlu vijugavu nit kako se uvija duž doline. Kasnije sam saznao iz prve ruke da je to bila kolona vozila koja se kretala iz pravca autoputa i Nemačke. To je bilo u subotu uveče. Već u nedelju ujutru čekao sam duže od sat vremena za ski pas u Mayerhofenu, iako je radilo svih sedam šaltera. Pa onda gondolom do vrha, a tamo na spojnim žicama ko da dele palačinke, kraj reda se jedva nazire. Srećom čekanje ne više od 15min. i onda bežanija na najudaljenije kote skijališta u potrazi za svojim ’’ja’’.
Drugi aspekt ovog ’topika’’ je alkoholisanje na stazama. Nemam ništa protiv dobrog piva(čak ga i sam pravim)kuvanog vina ili nekog drugog alkoholnog pića koje se popije na stazi. Ali jedno je piće ili dva, a drugo usvinjavanje u restoranu na stazi. Pri tome ne mislim na after parti zurke, već na period aktivnog rada zice negde oko njihove pauze za ručak. E onda kada ta stoka bez repa istrči na stazu, jedva ubode pancerice u vez i krene da zamišlja skijanje, nastaje pakao. Da ne mislite da kukam bez veze, ali na nas petoro skijaša 6 (ŠEST!) bliskih susreta od kojih se jedan završio sa jakim potresom mozga i rengen slikanjem na klinici, za sedam ski dana, po mom mišljenju je stvarno puno. Restorani i kafići su naravno puni, kao i inprovizovane kružne šatre gde se služi samo piće i to je nešto što je normalno za sva velika skijališta u sezoni. Ali zaista do sada nikada nisam video više čovekolikih skijaša koji bez pardona i bilo kakog obzira zuje, udaraju, ne staju i ne obaziiru se. Moram sa žalošću da priznam da skijanje pod napred navedenim okolnostima, makar za mene, gubi svaki smisao. Da li su i u ovom aspektu nemački turisti mirođija u čorbi ne znam, mada je vrlo verovatno, ali ono što znam je da ću svakako pokušati ubuduće da izbegavam ovakve situacije koliko god je moguće. Smatram da bi skijaški savezi morali da se ozbiljno pozabave sa ovom problematikom i u tom smislu se spremam da napišem jedan ozbiljan mejl austrijskom ski savezu i ukažem na ovaj aspekt (i ako sam ubeđen da su oni vrlo svesni toga ali da zbog raznih interesa ništa još ne preduzimaju). Ipak nije normalno da dok se voziite na sedežnici žičničari tri puta zaustavljaju kako bi se mortus pijani čovekoliki skijaši ukrcali dok urlajući ispuštaju tonove nekih nemačkih nacionalnih hitova ili navijačkih pesama. E a onda kad se iskrcate ide bežanijja od takvih dijabolika kojih na žalost nema malo. Mislim da o ovoj temi treba široko da se polemiše, jer kao i uvek pritisak javnosti je oprobano sredstvo za postizanje cilja. A cilj u ovom slučaju je bezbedno skijanje a onda naravno i veće uživanje za sve...