Tokom tridesetih Alpi od elitističke privilegije postaju destinacija dostupna široj javnosti - prilazni putevi sve su bolji, ugostiteljska infrastruktura doživljava procvat, sve je više žičara i ski-pasova...

Četvrta decenija 20. veka, glamurozne tridesete, doba dekadencije (i uživanja) koje je prethodilo krvoliptanju četrdesetih, obeležena je, pored ostalog, i pravom eksplozijom planinskog turizma. Od dotadašnje privilegije raspojasane elite, Alpi postaju sve bliži i onima koji u elitu - što zbog porekla, što zbog imovnog statusa - nisu imali pristupa. Prilazni putevi sada zaista liče na nešto, poput pečuraka niču žičare i primitivni ski-pasovi, a zima više nije mrtva sezona. Planinske centre već je teško pobrojati, a broj gostiju u dotad nezanimljivim ledenim mesecima raste izvan svih očekivanja kreatora alpske turističke ponude.

Nalik nejasnim slikama iz mutne prošlosti ostala su sećanja davnih pustolova koji su krstarili alpskim beskrajem. Nekada se planinskim prevojima putovalo u specijalno ojačanim diližansama, ali je i to bio za mnoge pretežak izazov tokom hladnog godišnjeg doba. Kao umetnički dokument o alpskim opasnostima do naših je dana sačuvano maestralno platno engleskog slikara Džozefa Malorda Viljema Tarnera (1775-1850), koji je dva puta bio zavejan na Mon Seniju, da bi putešestvije diližansom ovekovečio iluminativnim potezima kičice.

 

 

Veliki proboj osvajači Alpa ostvarili su krajem šeste i tokom sedme dekade 19. veka kada je otvoren tunel u Frežiju, koji je, posle 13 godina mukotrpnih radova (1857-1870), povezao dolinu Morijen sa Pijemontom. Dugačak dvanaest i po kilometara, bio je to prvi železnički tunel koji je prorešetao misterioznu utrobu Alpa, a na svečanom otvaranju 1870. okupilo se mnogo uglednih zvanica iz tadašnjeg evropskog javnog i političkog života.

Krajem 19. veka alpski hotelijeri uviđaju da su njihovi kapaciteti samo polovično iskorišćeni i da goste, nekako, valja zadržati i u zimskom periodu. Tako je Johanes Badrut, koji je držao preko leta omiljeni hotel u Sen Moricu, svake jeseni kukao ispraćajući verne goste iz Engleske. Ostrvljani su cenili svog domaćina, ali nisu pokazivali naročitu spremnost da poveruju njegovim pričama o "vedrom zimskom nebu bez oblačka" i "svetlucavom snegu koji raduje oči i krepi dušu". Hotelijerovi napori ipak su urodili plodom, pa je tako Sen Moric postao krajnja destinacija prvih zimskih turističkih hodočasnika u istoriji Alpa.

Po okončanju Prvog svetskog rata, baronesa Noemi od Rotšilda, koja je često posećivala Švajcarsku i Austriju, otvara planinski centar na teritoriji Francuske, u prelepom mestu Mežev, gde ubrzo niču hoteli i za to vreme ultramoderna žičara. Sada više nema zazora od zimskih neizvesnosti: kod baronese počinju da dolaze parajlije iz celoga sveta, a neretko su u meževskom raju, već od ranih dvadesetih, boravile i krunisane glave.

Alpski fantasti, ali i prost živalj koji je naseljavao obronke nedokučivih planina, neumorno se borio sa naizgled neosvojivim liticama. Prepreke su premošćavane neretko na irealne načine, o čemu svedoče brojne vrtoglave bogaze, do ludosti hrabro iskopani tuneli, smeli vijadukti nad pretećim bezdanima... Išlo se, ipak, sve dalje i dalje, a u zimu 1923, u jeku priprema za prve Zimske olimpijske igre, otvorena je i tramvajska linija koja je smučarsku klijentelu odselu u divoti Mon Blana vozila do vrha brda Voza, jednog od najatraktivnijih punktova u tadašnjim turističkim biltenima.

Početkom 20. veka, samo su gosti u letnjoj sezoni mogli da računaju na radosti transporta planinskim vozićima, koji su prethodili prvim pravim žičarama. Za pogled koji oduzima dah moralo se, sugeriše arhiva, dobro platiti.

Žitelj Grenobla Žan Pomagalski pamti se kao tvorac prvog francuskog ski lifta. Preduzeće koje je on osnovao, potom proslavljena kompanija "Poma", i danas oprema planinske centre širom sveta.










 
Danas, u još jednoj epohi koja (na rečima) povratak prirodi pretpostavlja eksploataciji tehnoloških dostignuća, ponovo su popularna klasična planinska naselja, koja dočaravaju iskonski ambijent. Alpski gosti radije odsedaju u kolibama i malim paviljonima, dok monumentalna hotelska zdanja, premda ne zvrje prazna, nisu više atrakcija prvoga reda.



       Pripremio: Vladimir D. Janković

Srodne strane

Alpi - 1. deo: Demonski vilajet

Najviši vrh Alpa, Mon Blan, osvojio je dr Mišel Pakar, vođen nepogrešivim instinktom pustolova koji se zvao Žak Balma, davnog 08. avgusta...

Alpi - 2. deo: Trbuhom za kruhom

Dok su se pustolovi, istraživači, naučnici i umetnici zanosili tajanstvom snežnih alpskih nedođija, narod koji je živeo po obroncima evropskog planinskog mastodonta...

Alpi - 3. deo: Vek na skijama

Zadivljeni drevnim umećem naroda Severa, Francuzi su krajem prošlog i početkom ovog stoleća uveli skije i skijašku veštinu u život Starog kontinenta... Planina...

Alpi - 4. deo: Od prvih taskmičenja do Zimske olimpijade

U Šamoniju su 1924. godine održane prve Zimske olimpijske igre. Tada se broj zaljubljenika u smučanje procenjivao na tri do pet hiljada,...

Аlpi - 5. deo: Prvi turisti

Pre nego što su planinsku krasotu zaposeli poklonici zimskih sportova, Alpi su u letnjim mesecima privlačili aristokratiju željnu odmora i ozdravljenja u...

Аlpi - 7. deo: Pod istim krovom

Alpska arhitektura je, kao sintetički odblesak proklamativne zapadnjačke tolerancije i svugde istog života u divljini, dala najveselije kuće u kojima ljudi i životinje...